Akter

Preko stoleće kasnije, 1825, panika je dramatično uzdrmala Londonsku berzu i to usled spekulacija sa investicijama u Latino-Americi. Oko deceniju kasnije (1836) spekulacije sa nekretninama u SAD uzrokovale su krah berzi u Britaniji, nekim zemljama kontinentalne Evrope i SAD. Na početku građanskog rata u SAD (1857) kreditna kriza snažno je oborila cene akcija, što je teško pogodilo i glavne trgovinske partnere SAD. Godine 1873. Bečka berza je kolapsirala, uzrokujući  tzv. "veliku stagnaciju" koja je imala globalne implikacije, i čiji efekti su se osećali sve do 1896. Bankarska panika u SAD 1907. raširila se ka Francuskoj i Italiji, nakon kolapsa berze. Sa zvašetkom Prvog svetskog rata nastupa snažan pad cena sirovina 1921, a potom sledi hiperinflacija u Nemačkoj, praćena sličnim monetarnim problemima u drugim zemljama centralne Evrope. Velika depresija počela je otkobra 1929. posle kraha na Njujorškoj berzi.

Prvi naftni šok, 1973, uslovio je kratku svetsku recesiju.  Nakon Drugog naftnog šoka, nastupa globalna kreditna kriza 1982. (nemogućnost zemalja u razvoju da servisiraju spoljne dugove), kojom je teško bila pogođena i SFRJ. Pet godina kasnije dolazi do kraha cena akcija na američkim berzama. Dve godine potom puca japanski berzanski mehur, udarac od koga se zemlja izlazećeg sunca još uvek nije oporavila.

U poslednjoj deceniji 20. veka svet je prvo izdramala bankarska kriza u Švedskoj, pa snažan pad funte 1993, meksička kriza 1995, azijska finansijska kriza 1997, kolaps ruskih finansija godinu kasnije, ’’dot-com bubble’’ krah 2000. Godinu dana potom nastupa čuvena Argentinska kriza, koja se ogledala u nemogućnosti, a potom i obustavljanju, servisiranja obaveza države. Već 2007. dolazi do oštre globalne finansijske krize, koja nepunih dana potom prelazi u ekonomsku.

Velika depresija u najvećoj ekonomiji sveta, SAD, se računa da je trajala 43 meseca (avgust 1929-mart 1933). Velika recesija, ako se pokaže da ona nema ’’W’’ oblik, je mnogo kraća : 18 meseci (decembar 2007-jun 2009). Realni GDP opao je čak 26,6% tokom perioda 1929-33, i ’’samo’’ 5,1% od decembra 2007. do juna 2009. Stopa nezaposlenosti bila je čak 24,9% 1933, dok je u SAD dostigla tek 10,1% oktobra 2009.

Uzroci krize ranih tridesetih su snažan prethodni rast američkog GDP (čak 20%, od 74,3 milijarde 1923. na 89 milijardi dolara 1929.). To je povećalo imovinsku nejednakost, što je prouzrokovalo hipreprodukciju (bogati su u totalu malo trošili).  Izlaz je prvo nađen u obimnom kreditiranju (kao i krajem 2000-ih), luksuznoj potrošnji i prekomernim investicijama (kao i tokom trenutne krize). Sve je to zavisilo od poverenja, koje nestaje krahom na berzi oktobra 1929. Bilo je samo dovoljno da ekspanzija auto ili radio industrije uspori i da ekonomija SAD doživi težak udarac. Kreditni bum i realna apresijacija valuta najbolji su indikatori koji su ukazali na dolazeću krizu krajem dve-hiljaditih. U periodu zaključno sa 2007. kreditni bum bio je više izražen u razvijenim zemljama, koje su i snažnije pogođene krizom.

Godine 2010. nivo GDP u evrozoni, Japanu, Britaniji i SAD još uvek je bio ispod nivoa 2006, a situacija se nije bitnije promenila ni 2011.  Projekcije The Economista ukazuju da će 2012. biti godina pada GDP u evrozoni i umerenog rasta u SAD. Globalna industrijska proizvodnja znatno brže oporavila tokom krize koja je počela 2007. (pad 1929. trajao je pune tri godine). I globalne berze su već od marta 2009. počele da beleže snažan rast, potom je došlo do pada, da bi prvo tromesečje 2012 opet donelo snažan rast glavnih berzanskih indeksa. Globalna trgovina se već 2010. oporavila, što se nastavilo i 2011. 

Velika ekonomska kriza iz 1930-tih je izrodila makroekonomiju kao posebnu ekonomsku disciplinu, kao i takve promene u ekonomskoj politici razvijenih zemalja koje su domirale decenijama. Trenutna globalna ekonomska recesija došla je kao veliko iznenađenje, nakon višedecenijskog privrednog uspona, i za posledicu je imala slične promene u ekonomskoj politici. U svakom slučaju, kreatori ekonomske politike u razvijenim zamljama morali da se opredele za mere kontraciklične politike kojima se podstiče agregatna tražnja, direktno spašavaju finansijske institucije, banke ili osiguravajuća društva, da bi se sprečio domino efekat i umanjili efekti panike kod stanovništva ili privrede. Takođe su se nakon decenija vođenja politike u cilju održanja cenovne stabilnosti, okrenuli ka cilju borbe protiv nezaposlenosti i siromaštva.

Čini se da aktivizam države dolazi na velika vrata. Možda kineski primer (ili trodecenijsko čudo) samo ukazuje kako bi se stvari mogle odvijati.