Akter

Čuveni HSBC Purchasing Managers’ Index (PMI), indikator stanja industrije date zemlje, opao je na 48,2 u junu 2012 sa 48,4 maju iste godine (vrednost ispod 50 pokazuje kontrakciju). Ovo je osmi mesec uzastopno kako dolazi do pogoršanja biznis stanja u Kini. Pored toga, smanjuju se nove narudžbine kao i zaposlenost. Međutim, pokazatelji za Kinu su još uvek neuporedivo bolji nego za većinu zemalja, posebno onih na zapadu. Industrija raste u prvih pet meseci 2010 za čak 10,7%. Kumulativno posmatrano to je rast od 2007. za čak 82,8%, dok je u EU i SAD industrijska proizvodnja smanjena za po oko 5%. Investicije beleže rast od čak  20% u 2012, a promet u maloprodaji 14,5%. Inflacija iznosi 3% u maju 2012, fiskalni deficit je procenjen na 2,3% GDP, nezaposlenost iznosi niskih 4,1%, juan je u proteklih godinu dana ojačao prema dolaru za oko 2%, dok se rast GDP procenjuje na 8,2% ove godine. Izvoz i uvoz rastu dvocifrenim stopama dok devizne rezerve, ubedljivo najveće u svetu iznose neverovatnih 3327 milijardi dolara (The Economist). 

Kompozitni indeks (vodeće) Šangajske berze početkom jula 2012 na međugodišnjem nivou manji je za 17,1%. Pad je posebno intenzivan od početka novembra prethodne godine, i opet od kraja aprila 2012. U odnosu na kraj 2007. pad iznosi čak 58%, ali u odnosu na kraj oktobra 2008 (krah berzi) rast iznosi 29%.

Sve izvesnija recesija u EU imaće negativan uticaj na Kinu kroz pad trgovine, finansijkih tokova, remitendi,  potrošačkih i investicionih sentimenata. Vrlo je moguće da Kina ipak deo svojih masivnih deviznih rezervi investira u EU, tržište na kojem plasira petinu izvoza i čija je valuta značajno zastupljena u njenim deviznim rezervama.

Usporavanje rasta u Kini

Puno je referentnih ekonomista koji dovode u pitanje mogućnosti Kine da održi visoke stope rasta u godinama koje dolaze od kojih neki čak smatraju da je ‘’meko prizemljenje’’ već počelo. Na hipotetičko ’’tvrdo prizemljenje’’ npr. ukazuje dramatično usporavanje rasta novčane mase (u širem smislu) sa 30% (decembar 2009) na 15% sredinom 2011.

Evidentno je usporavanje međugodišnjeg kvartalnog rasta GDP nakon 4. tromesečja 2010. Svetska banka prepoznaje znakove usporavanja. Ova institucija procenjuje da će usled pada cena nekretnina (’’real-estate bust’’) GDP Kine rasti 8,2% 2012. i sličnim tempom narednih godina (rast prethodne godine bio je 9,2%). Najpesimističniji su eksperti investicionog fonda "Pasific investment menagament – PIMCO’’, koji predviđaju da će rast biti 7% u predstojećih 12 meseci. Ipak, poslednja studija HSBC o proizvodnom sektoru Kine ne pruža dokaz da je njen rast na silaznoj putanji.

Ekonomisti Bank of America i Merrill Lyncha procenjuju da ako kineski BDP po glavi stanovnika opadne 2%, posledice će se osetiti unutar Azije. Da bi se posledice slabljenja kineske ekonomije prenela na delove Evrope i Bliskog istoka, bio bi potreban pad od 4%, što godišnji globalni rast oborilo za oko 0,5 procentnih poena.
Kompletan krah, koji su eksperti ove dve investicione korporacije opisali kao šesto-procentni pad GDP po glavi stanovnika, naneo bi udarac i najvećim evropskim ekonomijama – (Nemačkoj, Francuskoj i Britaniji) i SAD i usporio bi globalni rast za 0,8 procentnih poena.

Podaci o prometu u trgovini na malo nisu impresivni. Realni rast iznosi 14.5% u prvih četiri meseca 2012, ali treba znati da “retail sales” uključuje i javne nabavke i neprodate zalihe, kao i da je inflacija potcenjena. Prodaja automobila ukazuju na usporavanje  potrošačke tražnje, ali se očekuje da u celoj 2012. dođe do rasta prodaje automobila od 10%. Za sada, plate su i dalje na niskom nivou, zbog obilnih zaliha radne snage i održavanja potrošnje na niskom nivou. Naime, Kina ima visoku stopu štednje, jer Kinezi ne mogu da investiraju u inostranstvu, te štede u državnim bankama po niskim kamatama. Novac se potom pozajmljuje često neefikasnim državnim preduzećima po subvencionisanim kamatama.

Problem, koji je od nedavno stvoren, to što Kina trguje najviše sa EU, koja je u krizi, te se smanjuje i uvozna tražnja iz te integracije. Izloženost u evrima je znatna, budući da se procenjuje da je oko četvrtina kineskih deviznih rezervi u ovoj valuti (stoga je jasna i zainteresovanost Kine da se kriza javnih dugova u EU smiri).

Usporavanje rasta izvoza može otežati napore Kine da rebalansira svoju ekonomiju. Ipak, u maju 2012 robni izvoz Kine dostigao je, posle rasta od 15,3%, rekordnu mesečnu vrednost (181 milijarda dolara).

Fiskalni i monetarni stimulansi su podstakli tražnju i uslovili pad suficita tekućeg računa platnog bilansa sa 10,1% GDP 2007. na projektovanih 2,3% 2012, dok se 2013. očekuje uravnotežen saldo platnog bilansa (procene Nomura-financial services group).

Preteća inflacija i problemi sa precenjom valutom

Iako statistika govori da je inflacija pala na 3% u maju (bila je čak 6.5% u julu 2011), postoje razne procene da je ona značajno viša, čak 16% (kao finansijski ekspert Lang Xianping). Npr. ako računamo rast cena pomoću deflatora GDP, onda dolazimo do cifre od čak 15%. Pored toga, pad inflacije zabrinjava jer on može da sugeriše značajno usporavanje ekonomije. Svetska banka projektovala je inflaciju u Kini na 4,1% 2012.

Alternativno merenje inflacije pokazuje da je ona kumulatino (baza je 2005) 2010 iznosila čak 27% (po deflatoru GDP), a ne 15% kako je oficijelno (GDP deflator uzima u obzir i cene stvari koje preduzeća, vlade i strani sektor kupuje). To ukazuje da potrošači kupuju više usluga nego robe i ukazuje da cene razmenjivih roba rastu mnogo brže nego cene lokalno pruženih usluga u Kini. Dakle, rast plata u Kini je brži nego rast produktivnosti. To bi značilo da realnoj apresijaciji juana mogao da se bliži kraj.

Kineska centralna banka je u pokušaju da obuzda inflaciju je povećavala obavezne rezerve, baznu kamatu i limitirala rast bankarskih zajmova (i kroz strožije uslove vezane za hipoteke). Od početka 2010. obavezne rezerve su povećavane 12 puta (na 21,5%), a bazna kamata četiri puta (na oko 6,3%). 

Znatniji skok juana bi pogodio kineske izvoznike i prisilio bi ih da proizvodnju alociraju u jeftinija mesta. Jači juan bi, takođe, smanjio vrednost kineskih deviznih rezervi.
Povećalo bi se i interesovanje za posedovanje što više kineske valute u očekivanju njene više vrednosti. S druge strane, uklanjanje ograničenja za ulaganja Kineza u inostranstvo bi delovalo u suprotnom smeru, smanjujući vrednost juana zbog odliva kapitala iz zemlje.

Inače, Kina se zalaže za stvaranje nove globalne valute koja bi na kraju zamenila dolar. Donekle s tim povezana je i pretnja američkog kongresa zbog ‘’manipulacija valutom’’, odnosno destimulativnog kursa za uvoz. Ipak, pred WTO to nije prekršaj, a Kina bi mogla da odgovori retorzivnim merama.

 Treba reći da se potcenjenost juana značajno smanjila poslednje tri godine. Naime, ekspanzivna fiskalna i monetarna politika uslovila je jačanje domaće tražnje (i inflacije) te se suficit tekućeg računa platnog bilansa smanjio za dve trećine. U međuvremenu i američki platnobilasni deficit je dvostruko smanjen (na ispod 3% GDP). Juan je tokom 2011. ojačao za 7% prema dolaru za koji je vezan, dok je tokom 2012 kurs stabilan. Imajući u  vidu brži rast cena u Kini realna apresijacija juana je znatno viša.

Realna apresijacija juana koja traje godinama, pre svega, je uslovljenja smanjivanjem gepa između plata u industrijskom sektoru Kine i rasta produktivnosti. Treba dodati da Kina ima niske carine, ali subvencioniše domaće kompanije i diskriminiše inostrane, posebno u sektorima energetike, transporta  na taj način ubrzavajući  transfer inostrane tehnologije.

Bum nekretina i prikriveni javni dug

Prema podacima revizora, lokalne vlasti dužne su 1,6 hiljada milijardi dolara što je četvrtina kineskog bruto domaćeg proizvoda. Dugovi su se nagomilali u poslednjih deset godina nagle izgradnje na kredit. Loklane vlasti su osnivale investicione agencije za izgradnju puteva, aerodroma i druge projekte finansirane kreditima državnih banaka. Visoko zadužena lokalna samouprava može da bankrotira. Krah tržišta nekretnina može da povuče za sobom stotine ili čak hiljade investitora iz posla. Loši krediti se gomilaju, i Kina bi mogla da doživi kreditnu krizu. Udeo kredita u GDP je prešao 130% krajem 2011 (na tom nivo se drži od prvog kvartala 2009), dok je pre krize udeo bio oko 97%.

Analitičari se slažu da je bankarska kriza u Kini malo verovatna jer državne banke i centralna vlast imaju velike finansijske izvore iz kojih bi, u slučaju potrebe, mogli da pokriju gubitke zbog nenaplativih zajmova.

Kina je sagradila ogroman broj novih nekretnina od kojih su mnoge prazne. Ipak to nije dramatičan problem jer puno Kineza nema kuće dok prosečne plate rastu. Ipak, Kinezi kupuju štedeći a ne kreditom, i to stvara problem realizacije prodaja. 

Industrijski sektor je impresivan i produktivan deo privrede. Ipak, u velikim gradovima na obalskom delu Kine, deindustrijalizacija je realnost; radno-intenzivne fabrike se preseljavaju u siromašnije regione, dok ostaje ’’high-tech’’ industrijski sektor  i sektor usluga.

Budući da industrija nije previše radno intenzivna Kina pokušava da višak radnika apsorbuje snažnim porastom zapošljavanja u uslugama, gde je produktivnost relativno niska. Npr. indikativno je da hoteli često imaju toliko zaposlenih kao gostiju (tako država nadomeštava izgubljena radna mesta u tekstilnom i elektronskom sektoru).

Ogroman deo kineske ekonomije su investicije u urbane rezidencijalne nekretnine (rast od preko 25% godišnje). Neki ekonomisti procenjuju da bi cene rezidencijalnih nekretnina mogle pasti od 10% do 20% u narednim mesecima. 

Stanogradnja je u Kini glavni generator privrednog rasta u poslednjih nekoliko godina. Po nekim procenama, polovina kineskog GDP je povezana sa  aktivnostima u sektoru nekretnina, dok sama građevina čini čak 13% kineske ekonomije. Indikativno je da su oktobru 2011. transakcije nekretninama pale za 11,6% međugodišnje. Inače, realan rast cena nekretnina u Kini od prvog kvartala 2000 do 3. kvartala 2011 iznosio je 45%, dok je u SAD realna cena nekretnina praktično stagnirala (rast u Britaniji i Francuskoj takođe je bio visok: 55%, odnosno 75%).

Kako je ostvaren impresivni rast Kine?

Relativno je lako da zemlje u razvoju ostvare snažan ekonomski rast uvozeći i primenjujući tehnologije iz razvijenih zemalja. Osnovni razlozi uspeha Kine bili su: reformska politika, povoljno međunarodno okruženje, kao i adekvatna demografska struktura. Svi ti uslovi prete da se brzo izgube. Naizgled neiscrpna baza jeftine radne snage imaće vrhunac u 2014, delom i zbog politike ’’jedno dete’’. Po nekim procenama, velika ponuda radne snage je povećala rast GDP za 1,8 procentnih poena na godišnjem nivou od kraja 1970-ih, ali će kontrakcija radno sposobnog stanovništva oboriti rast za 0,7 procentnih poena do 2030. Oslanjanje na izvoz i kontrolisanu valutu neće još dugo biti dobitna kombinacija ako potrošači SAD nastave trend povećavanja štednje. Kineski rast izvoza, koji u proseku iznosio 21% godišnje u poslednjoj deceniji, izvesno će morati znatno da uspori. Plate već značajno rastu, pa se čak i kineski proizvođači sele proizvodnju u Vijetnam i Pakistan, gde su zarade na nivou trećine kineskih. Štednja kineskih domaćinstava u proseku izbnosi blizu 30% prihoda (u velikoj meri da se pokriju medicinski troškovi i da se obezbedi ušteđevina za starost).

Kako je Kina prebrodila krizu s kraja 2008?

Stimulativni program u novembru 2008. brzo je dao sjajne rezultate. Kada je u ekonomiju upumpano 586 milijardi dolara stimulansa rast GDP skočio je sa 6,8%, koliko je iznosio u četvrtom kvartalu 2008 (posle rasta od 9% u trećem tromesečju iste godine) na dvocifren nivo. Veći deo novca bio je kanalisan preko državno kontrolisanih banaka, čije kreditiranje je poraslo za impresivnih 1400 milijardi dolara (kreditni plasmani su porasli 32% tokom 2009, nakon što su prethodne dve godine stagnirali; istovremeno novčana masa povećana je za 29% tokom 2009).

Tim  kreditima finansirana je javna industrijska infrastruktura i sektor nekretnina. Cene nekretnina u januaru 2010 su porasle 9,5% u odnosu na godinu ranije. Međutim, dolazi do inverzne tendencije i već u oktobru 2011. međugodišnji pad cena nekretnina iznosi 11%.

Da li će kineska ekonomija prestići američku?

Neke od frekventnih ekonomskih, a i političkih, tema su kada će proizvodnja Kine prestići američku, i koliko je impresivni kineski rast održiv, kao i da li je realan. Činjenica je da se razlika između GDP Kine i SAD (koji su prethodne godine iznosili 5,9 odnosno 14,5 hiljada milijardi dolara) smanjuje. To je posledica daleko bržeg rasta GDP Kine (npr: 2012. godine procenjenih 8,4% prema 2% u SAD), veće inflacije u toj zemlji kao i rasta kursa juana prema dolaru. Za 2012. procene ukazuju da će kineski GDP verovatno preći 8,2 hiljade milijardi dolara (6 100 per capita), a američki 15,5  (49 700 pc). Ono što prvo pada u oči je da je razlika u per capita izrazu preko osam puta. Kupovna moć prosečnog Amerikanca (GDP PPP pc) će i naredne godine biti veća od one u Kini za preko 5 puta.

Londonski The Economist je izračunao da će Kina prestići SAD 2020. pod uslovima, koji se sa trenutnim saznanjima mogu smatrati očekivanim. Naime, prosečni rast GDP Kine je procenjen na 8% u drugoj deceniji 21. veka a SAD 2,5%. Prosečna inflacija u Kini bi trebalo da iznosi 4%, duplo više od one u SAD. Na kraju, veliki suficit tekućih plaćanja Kine uz istovremeni deficit SAD (trenutno po oko 3% GDP) ukazuje da će juan jačati prema dolaru: procenjena je godišnja apresijacija od po 3%.

Globalni investitori predviđaju okončanje nepopustivog jačanja kineske ekonomije, pri čemu 45% njih očekuje finansijsku krizu u toj zemlji za pet godina. Rezultati kvartalnog ispitivanja hiljadu investitora, brokera i analitičara širom sveta govore da 40% ispitanika predviđa krizu u Kini posle 2016, dok je svega 7% uvereno da će je ta zemlja izbeći. Zabrinutost je usmerena na opasnost da investicije, koje su u 2010. odskočile blizu 24%, ne proizvedu prazne stambene blokove i nikom potrebne fabrike.

Eventualni snažan pad cena sirovina bi verovatno bio nagoveštaj drastičnog usporavanja u Kini. Reuters/Jefferies CRB Commodity Index je snažno oscilirao od decembra prethodne do istog meseca 2011, ali se praktično održao na istom nivou. U drugom tromesečju 2012 pak dolazi do snažnog pada cena sirovina od oko 15%, ali je poslednjih sedmica kao da dolazi do stabilizacije.

Pretpostavlja se da će nova kineska vladajuća garnitura (po svemu sudeći od 2013.) pokrenuti mere da smanji zavisnost zemlje od izvoza u korist stabilnije domaće tražnje. U svakom slučaju, ako se potrošnja ne povećava značajno u narednih nekoliko godina, Kina će imati ozbiljan problem da uposli sve izgrađene industrijske kapacite kao i da održi zaposlenost. Jednostavno, Kina ne može da se osloni na investicije koje donose rast od 8% svake godine doveka, niti na vrlo visoke, i stoga neodržive, stope rasta izvoza.