INTERVJU: LJILJANA KAPOR

Život sa legendarnim Momom

“Žene su ga obožavale, a on je obožavao mene”

Iza sebe je ostavio svoje knjige, platna, novinske tekstove, kao kazivanja o vremenu i zalog za budućnost – Momo Kapor. Bio je doajen, bard srpske intelektualne scene, multimedijalna ličnost, umetnik urbanog Beograda i jedan od njegovih simbola. Ovaj bonvivan bio je spoj modernog i tradicionalnog sa delima trajne vrednosti koja obeležavaju čitav jedan period naše istorije, a njegova popularnost se širila, a to čini i danas, poput stepskog požara... Sada kada se pridružio velikanima čija će luča svetleti delom koje su ostavili za sobom, iza Kapora je ostao amanet koji je beležio svojim britkim perom, “iza ugla nas čeka vreme i naše potomstvo”.
Kakav je bio život sa legendom, fragmente vremena provedenog sa Momom u ekskluzivnom intervjuu za “Akter” otkriva njegov supruga Ljiljana Kapor, koja je kroz Fondaciju “Momo Kapor” nastavila njegovim tragom i svojim osećajem.

Priredili ste nakon Momine smrti knjigu u kojoj su sećanja njegovih prijatelja na druženje s njim. Nakon izložbe “Beogradske priče” knjiga utisaka sa beleškama više od 14.000 posetilaca bila vam je inspiracija za novu. Kako obični ljudi, mladi i stari, vide Kapora?

“Legenda Kapor” je knjiga koju sam priredila godinu dana posle Momine smrti u kojoj je 55 njegovih prijatelja, od vlasnika Konobe koju je često posećivao do kolega pisaca i slikara, reditelja, političara, novinara i rokera, pokušalo da odgovori na šta prvo pomisle kada ga se sete. Tu su njihovi zapisi, sećanja, priče, anegdote i stihovi. Kao i na promociji ove knjige u “Klubu književnika” u Beogradu, gde se okupila kulturna elita, i koji je bio mali da primi sve koji su želeli da prisustvuju predstavljanju knjige, tako je bilo i na otvaranju izložbe slika “Beogradske priče” u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije koju je organizovala Zadužbina ‘Momo Kapor’, čiji sam osnivač kao i Ministarstvo odbrane Srbije. To je prva velika izložba Mominih slika u Beogradu gde je izloženo 51 ulje na platnu, i mogu slobodno da kažem da je to mala retrospektiva Mominog velikog slikarskog opusa. Bila je izložena jedna od njegovih prvih slika “Katedrala Lili” iz 1956. i jedna od poslednjih iz 2009. godine “Drvo ljubavi”. Koliko je ta izložba izazvala interesovanja govori knjiga utisaka kroz koju se provlači nit satkana od ljubavi, nostalgije, zahvalnosti za ono što je radio, tuge što ga više nema među nama i ogromnog iznenađenja Momom kao velikim i divnim slikarom.

Kakav je zapravo bio?

Moma je bio pravi gospodin, džentlmen, najlepše vaspitan čovek koga sam ikada upoznala. Kod njega sam volela njegov odnos prema životu. Radovao se malim stvarima koje su tu pored nas i koje samo treba primetiti, kojima se bez ustezanja veselio i uživao u njima. Bio je radoznao i večiti dečak koji nije nikada pravio nikakve mistifikacije oko svog dela, veliki u svojoj jednostavnosti i lakoći življenja.

Gde ste se upoznali, imate li poseban momenat?

Momu sam srela davno u Knez Mihajlovoj ulici, pre više od trideset godina. On je šetao sa svojim budućim kumom Mišom koga sam poznavala od ranije. Miša i ja smo se pozdravili dok je Moma malo dalje od nas razgovarao sa jednom starom profesorkom i pokazivao Miši preko ramena da me zadrži kako bi smo se upoznali. Predstavio se i poljubio mi je ruku. Naravno da sam znala ko je Moma Kapor, uveliko sam čitala njegove knjige koje sam dobijala od drugarica. Njegova priča o našem poznanstvu je duhovitija jer je govorio da smo se sreli na letu dok sam radila kao stjuardesa, i da me je zamolio da ga držim za ruku jer ima strah od letenja. I tako, dajući mu ruku tada ostali smo ceo život zajedno držeći se za ruke. Uvek ću pamtiti tu našu prvu šetnju u kojoj mi je govorio napamet deo iz Egziperijevog “Malog princa”, odlomak o lisici i žitu koje ima boju zlata kao što je bila boja moje kose.

Da li vam je smetalo što su ga žene obožavale?

Žene su obožavale njega, a on je obožavao mene. Pišući “Beleške jedne Ane” u Bazaru Selidžerov način razmišljanja jednog dečaka prebacio je u žargon jedne devojčice Ane i tako postao omiljeni pisac, kako je sam govorio “za čitanje ispod hauba u frizerskim salonima”, ne potpisujući se jer mu je to bilo zabranjeno, zbog toga što je potpisao “Predlog za razmišljanje”, odgovor na hrvatsku Deklaraciju o jeziku.

KAKO JE STVARAO MOMO KAPOR?
“Momu je Bog obdario raznim talentima i u skladu tim se i ponašao. Kada neko živi u dve umetnosti, u pisanju i u slikanju, to su dva odvojena života. Kada je pisao nije slikao i obrnuto. Prelazak sa pisanja na slikanje je kao kada fen za kosu koji radi na 220 volti uključite na 120”, kaže Ljiljana Kapor.

Šta je na Momu ostavljalo najjači utisak?

Najvažnije u njegovom životu bilo je vreme kada je na miru mogao da razmišlja o liniji, o plavoj boji, o slikarstvu kao zanatu. U osnovi onoga što je radio isključivo je bio pokušaj da razume svet, da ga objasni prvo sebi pa onda drugima. To se zaslužuje mukotrpnim radom. Trudio se da postigne dokolicu, da ima mnogo slobodnog vremena sa kojim je raspolagao i koje je mogao da pokloni onima koje je voleo.

Da li je imao strahove i kako je umetnik uvek nemirnog i istraživačkog duha podneo vest o bolesti?

Villjam Sarojan je mesec dana pred smrt poslao pismo uredniku “Njujork Tajmsa” uz uslov da se otvori mesec dana posle njegove smrti. Pisalo je: “Znao sam da svaki čovek mora da umre, ali sam mislio da se to nikada neće dogoditi baš meni. E pa, dogodilo se.” Ne bih se iznenadila da se nešto slično pojavi i od Mome.

“Njegov moto bila je mudra rečenica oca Mitrofana ‘Naše je samo ono što damo drugima’”

Bio je lucidni kritičar, ali iznad svega voleo je nacion kome pripada.
Čovek traži cilj, smisao i kriterijume svog bitisanja najpre u svom poreklu i pripadnosti narodu u kome se slučajno rodio. Kada se već nije rodio u Firenci nego tamo gde jeste, ako su mu preci iz Hercegovine, seljaci sa brda, onda i on pripada tamo i pokušava da im pomogne onim što najbolje ume da radi. Kada je srpskom narodu zapretila opasnost i kada je bio direktno ugrožen, Moma je osetio potrebu a ne dužnost da bude sa svojim narodom. Počeo je da odlazi u rat kao reporter i novinar kao i mnogi drugi veliki pisci. Citirao je Ivu Andrića koji je rekao da pisac mora da bude na strani svog naroda čak i ako taj narod greši. “Moj narod ne greši”, napisao je u romanu “Ispovesti”.

Pominjao se njegov hemingvejski imidž sa starom pisaćom mašinom. Da li je zaista legendarni Hemingvej imao uticaj na Kapora?

Gotovo da nema pisca u srpskoj književnosti koji nije učestvovao u nekom od brojnih ratova. Ne treba zaboraviti da su Malro, Malaparte, Egziperi, Hemingvej i mnogi drugi odlazili u ratove daleko izvan svojih zemalja, ratove koji nisu ugrožavali ni njih ni njihove porodice. Pisci su čitavog života u potrazi za pričom, a najbolje priče, kao po pravilu, kriju se baš u ratovima koji su nesreća za svakog osim za njih. Hemingvej se direktno umešao u Momin život. Baš kao i on i Moma je odlazio u rat, u neke bitke da se muva po frontovima, da putuje po bizarnim mestima. Čak i u načinu pripovedanja Hemingvej je imao veliki uticaj na njega. I ne samo to, već je i malu pisaću mašinu “hermes” nosio sa sobom na putovanja, istu takvu koristio je i Hemingvej.

Brojna putovanja i susreti obeležili su mu život. Da li je postojalo neko posebno mesto, ličnost?

Boravak u Hilandaru mu je promenio život. Boravio je tamo jedan dan i jednu noć, ali kao da je proveo ceo život. To je idealno središte za jednog pisca koji takvu vrstu askeze i monaštva obavlja uvek kada piše knjigu. Posle boravka u Hilandaru napisao je “Sarajevsku trilogiju”, knjige o Sarajevu koje su mu možda najviše značile.

Za sobom je ostavio dela, poruke, misli, duhovita i filozofska zapažanja, da li je imao neki svoj poseban moto za život i stvaranje?

Njegov moto bila je mudra rečenica oca Mitrofana: “Naše je samo ono što damo drugima.”