Kao što malopre rekoh, postoji njeno visočanstvo rutina, koja posle izvesnog vremena provedenog u koži majke spontano i bezbolno reši vaše probleme. Sve dnevne obaveze koje se tiču dece, od pelena do petlova, postaju rutina

San svake mlade žene u nekom periodu života, hoću reći – pre ili kasnije, jeste da se ostvari kao majka. Nagon, tj. unutrašnja „naredba“ za produženjem vrste verovatno je upisana u genetskom kodu žene, ali ovde nije reč o biologiji, tj. genetici. Takođe želja za majčinstvom nije isključivo ni stvar medicine, mada sve više žena, i to u najboljim godinama, ima neki medicinski problem koji otežava mogućnost da dobiju titulu mame. Medicina se razvija, i neka se razvija, pa sve, čak i ono što je prirodno nemoguće, ima tendenciju da postane moguće. Ovde je više reč o društvenim naukama i majčinstvu. O sociologiji, psihologiji, umetnosti, poeziji majčinstva.

Kada rodite dete sa dvadeset i kusur, kao recimo ja, nije baš poetično kada sve vaše drugarice švrljaju po gradu, planiraju žensko letovanje ili dočeke Novih godina na belosvetskim trgovima, a vi svaka dva sata nevešto menjate pelene, skidate noćnu temperaturu 39 sa 5 i budite se s petlovima. Ipak i dalje imate nešto zajedničko sa svojim „bivšim“ drugaricama – ležete u sitne sate. Istina, vi sa večnim majčinskim podočnjacima, one sa razmazanom devojačkom maskarom. Ako se ovde i radi o poeziji, „pesničke slike“ koje sam opisala liče na neku preozbiljnu i vrlo tešku pesmu koja se ne čita u naročitom zanosu. Mada, u svim tim upišanim pelenama, toplomerima, podočnjacima i petlovima ima i čistih ljubavnih stihova. To vam postane jasno već nakon prvog „udarnog talasa“ majčinstva, kada rutina postane slamka spasa koja svaku mladu majku čuva od prevremenog ludila.

Sledeće problematično poetsko pitanje koje se nameće jeste pitanje apsurdne usamljenosti. Majke sa malom decom su uvek, podvlačim uvek, u društvu svoje dece (čak i kad dete ostave baki na dva sata strepe kao da su ga ostavile u kavezu sa lavovima, jadno i nezaštićeno), ali se vrlo često osećaju usamljeno. Mame znaju o čemu pričam. Nekako izađeš iz društvenih tokova. Delimično svojom krivicom, jer se uljuljkaš u kućnu atmosferu i trenerica stajling, delimično zbog biološkog majčinskog instinkta koji te prosto ubedi da ništa nije važnije od deteta i da ne treba da mu uskraćuješ ni pola sata svoje pažnje i ljubavi. Muž je tu ponekad, vrlo – ponekad: kad nije na poslu, kad nije sa drugarima na pivu, kad nije na trosedu zadubljen u fudbal, kad nije za kompjuterom... Retko koji razume usamljenost svoje mlade žene, majke njegovog prvenca. Čak i da razume, šta će on kad nije drugarica koja jedina može da reši problem?!

Tu smo, gde smo, možda ne u „ful“ izdanju i formi, možda zauvek zaboravljene od strane popularnih klubova i plesnih podijuma, možda pomalo jednolične u interesovanjima, ali mnogo bogatije nego ikada pre, bogatije od onih koje još ne razumeju našu priču

A kad smo kod drugarica, to je već prava žalopojka. One koje nemaju decu, a nekad su vam bile „kul“ drugarice, ne razumeju vašu potrebu da pričate o deci i kući, niti mogu da vam ispričaju nešto novo o deci i kući što će zadovoljiti vas. Možete da popijete kurtoaznu kafu u čast nekadašnjeg starog dobrog prijateljstva, pri čemu će svaka izgovoriti po nekoliko rečenica iz svoje interesne sfere, pohvaliće vas eventualno da odlično izgledate i da niko ne bi rekao da ste se nedavno porodili i tu se pesma završava.

Drugarice koje imaju decu su mnogo razumnija opcija. Delite ista neobična interesovanja (šta beba jede, da li bljucka ili štuca, da li ima dijareju od nicanja prvih zubića, gde je najjeftiniji „pampers“...), ali postoji jedan veliki problem – teško ćete, gotovo nikako, dogovoriti slobodan termin za druženje koji obema odgovara. Usamljena pesma se završava pre nego što je i počela.

Kao što malopre rekoh, postoji njeno visočanstvo rutina, koja posle izvesnog vremena provedenog u koži majke spontano i bezbolno reši vaše probleme. Sve dnevne obaveze koje se tiču dece, od pelena do petlova, postaju rutina. Nerviranje zbog muža-čarobnjaka koji je tu, a niti ga vidiš, niti ga čuješ – takođe postaje rutina kojoj ne pridaješ mnogo pažnje. Usamljenost i deficit sočnih ženskih tema i akcija u sopstvenom životnom scenariju takođe se rutinski prevaziđu i zaborave. Tu smo, gde smo, možda ne u „ful“ izdanju i formi, možda zauvek zaboravljene od strane popularnih klubova i plesnih podijuma, možda pomalo jednolične u interesovanjima... ali mnogo bogatije nego ikada pre, bogatije od onih koje još ne razumeju našu priču. Mama je, kažem vam pouzdano, najdinamičnije zanimanje. Ako vam je za utehu, najluđa igranka na kojoj ste ikad bile tek predstoji. Zove se kratko – škola!