GLUMAČKI PAR I ŽIVOTNI SAPUTNICI BRANKA I MLAĐA VESELINOVIĆ

Život posvećen drugima

Branka je i ambasador Unicefa i osnivač Fonda „Branka i Mlađa Veselinović“ koji stipendira omladinu sa invaliditetom

Glumica Branka Veselinović (93) sa suprugom glumcem i prevodiocem Mlađom Veselinovićem (97) živi u strogom centru Beograda. Prevalili su devetu deceniju života i šestu decenija braku, ali duh mladosti zadržali su i danas, kada se Branka s pažnjom stara o svom princu iz Njeguša koji je bolestan.

„Nije dobro sa zdravljem, i postao je zaboravan, moram da ga čuvam. Opet sam pokrenula i uzeli su u razmatranje njegovu molbu za nacionalnu penziju, a mislim da ju je neosporno zaslužio“, kaže u razgovoru za „Akter“ istaknuta dramska umetnica, prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, jedina živa legenda iz trija Branka Veselinović, Miodrag Petrović Čkalja, Mija Aleksić, koji je sa emisijom „Veselo veče“ pored radio-aparata držao milione građana posleratne SFRJ.

KRŠAN S NJEGUŠKOG KRŠA
Mlađa Veselinović, dramski umetnik i prevodilac, sa ponosom ističe da je plave krvi od Petrovića iz Njeguša, ali su kasnije njegovi promenili prezime. No, Crna Gora mu je ostala u srcu i danas od drveta donetog sa krša predaka pravi figure koje s ponosom pokazuje svakom ko dođe u posetu. Iza njega je 97 godina života i veliko stvaralaštvo. Odigrao je 130 uloga u JDP-u, potom u Teatru Boško Buha, na Terezijama, u Zagrebu, Ljubljani, Vršcu... Engleski je završio na Kembridžu. Bio je dugogodišnji međunarodni sekretar Udruženja glumaca, šest decenija se bavio književnošću, a preveo je 40 drama koje su igrane od Ljubljane do Đevđelije.

DAMA SA DUHOM DEVOJČICE

Do pre nekoliko godina igrala je na daskama velike pozornice, a sve oko nje ukazuje da i dalje živi sa onim što je virtuozno radila darujući nam brojne uloge u kojima smo je gledali i sa kojima je ušla u anale. Ona je i ambasador Unicefa i osnivač Fonda „Branka i Mlađa Veselinović“, koji stipendira omladinu sa invaliditetom, osoba koja je sa svojim čuvenim lutkom Sarmikom obišla svet i nasmejala mnogo bolesne dece. Ni danas ne miruje.

„Za Svetog Savu spremam veliki humanitarni koncert našeg Fonda i nadam se da će se odazvati mnoga poznata imena naše scene, jer sav prihod od prodatih karata namenjen je unesrećenoj deci. Ministar kulture Predrag Marković obećao je da će otvoriti humanitarno veče. Došlo je teško vreme i godine su tu, pa više s lakoćom ne postižem ono što želim, ali još se održavam. Pokušala sam sa humanitarnim predlozima i u opštini u kojoj živim, ali bez uspeha, a mislim da bi i sami trebalo da se sete da sam doživotni ambasador Unicefa. Pokušavam i da prodam slike koje imam da bih sakupila humanitarni dinar, ali niko više neće da ih kupi. I šta da kažem, zadržala sam taj mladalački duh, uradila sam mnogo što drugi nisu, živa sam i ne predajem se dokle mogu da pomognem. To je moj život“, kaže večna Branka.

Zatekli smo je za stolom gde je pisala, jer kako kaže njena olovka i dalje piše srcem. A njeno srce pokazalo je herojstvo kada je pre više decenija bila među onima koji su poneli priznanje za „Podvig godine“.

„Išla sam i na ovogodišnju dodelu kao jedna u grupi prvih laureata, i sredila sam se za taj događaj u Skupštini grada Beograda. Tolike decenije su za mnom, a još sam mlada“, smeje se Branka.

Branka Veselinović je dama u pravom smislu te reči, sa duhom devojčice, što svedoče i njene slike i ikone, knjige, zavidna kolekcija lutaka koje je skupljala i sama izrađivala, kao i knjiga niza uspomena ponetih sa svih kontinenata. Bez obzira na to što je već odavno u penziji, i to nacionalnoj za velikane, prilikom ovog susreta shvatili smo zašto je do skora glumila sa istom strašću koju je imala kada je započela svoju glumačku karijeru 1938. u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu igrajući u predstavi “Karlova tetka“. Zatim se pred publikom pojavljivala u više stotina maestralno odigranih uloga. Donedavno sa suprugom Mlađom nije odbijala nijedan poziv bilo koje ustanove, škole ili staračkog doma da odigraju svoju humanitarnu predstavu i pokažu virtuoznost glume i recituju pesme srpskih bardova. Kako su izgledali prvi koraci ka zvezdama koje ne blede?

„Glumački pedigre potiče od porodica i očeve i majčine. Svi su glumili, imali svoje horove. Kao devojčica imitirala sam i igrala to što su moje mama i baka igrale, a prvu ulogu sam odigrala sa 16 i po godina kao učenica Glumačke škole pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Imali smo odlične profesore i odmah smo počeli da statiramo. U trećoj godini sam dobila angažman u Narodnom pozorištu u Novom Sadu i za samo godinu dana odigrala sam sedam uloga. Onda je počeo rat. Posle rata odmah sam dobila angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu, jer sam se u toku rata borila za slobodu dobrim delima. Ne volim reč ilegalac, jer nisam znala nikada da pucam i nisam htela. U Narodnom pozorištu igrala sam četiri godine izvrstan repertoar i jednom su me pustili 1947. godine u Jugoslovensko dramsko pozorište, koje je osnovano Titovom inicijativom. Igrala sam u prvoj premijeri ′Kralju Betrajnove′ 1948. i JDP-u sam ostala verna do penzionisanja“, priseća se Branka, koja i u devetoj deceniji svoje maestralno umeće pokazuje u predstavi „Skup“ Jagoša Markovića igrajući stogodišnjaka dedu Nika.

Prvakinja srpskog glumišta dobitnica je brojnih umetničkih priznanja, između ostalog Sterijine nagrade za ulogu Gine u “Ožalošćenoj porodici” (1964) i dva Zlatna mikrofona za radio-emisiju “Veselo veče” (ostala mu je verna 50 godina). Učila je lutkarstvo u Beogradu, Moskvi, Londonu. Ona je i vatrogasni oficir s tri odlikovanja, odličan plivač, a govori i pet svetskih jezika. Njeno umetničko i humano delo zabeleženo je u monografiji, a Branka je istovremeno pisala i za decu.

LJUBAV NA PRVI POGLED
Ponosna je i srećna što je u ljubavi sa Mlađom više od šestdeset godina. „Doživeti da budete zajedno toliko... I danas kada me zagrli prođu me trnci“, objašnjava Branka svoj osećaj dok je Mlađa drži za ruku. A ljubav se desila na prvi pogled na sceni JDP-a tokom predstave „Ribarske svađe“, u kojoj su igrali momka i devojku. Njihove poglede videla je Mira Stupica i pitala ih zašto se ne uzmu kada su oboje slobodni. I venčali su se, a Mira im je bila kuma.

SEĆANJA

Dok razgovaramo naviru sećanja na Miodraga Petrovića Čkalju i Miju Aleksića, njene partnere iz kultne radijske emisije „Veselo veče“.

„Čkalja je bio nesrećan čovek, iako je zasmejavao milione. Išli smo na turneje zajedno. Ja sam ostajala po selima sa ljudima kada se uvodila struja i bila gost po mnogim kućama, a on je samo trčao kući, sinu. Sve vreme je tražio sebe, sreću. Odjednom mu se učinilo da više nije ni Čkalja. Umro je u nekoj tuzi. Za razliku od njega Mija je bio veseljak, društven, voleo je i da popije“, seća se Branka.

Njen bogati život teško je svesti na jedan tekst, a o tome svedoči i milion detalja kojih je puna kuća prvakinje drame i humora. Svaki od njih je sećanje na karijeru, mladost, slavu, Jugoslaviju i kontinente kojim je hodio glumački par Veselinović. U porodičnom domu su bezbroj Brankinih priznanja, ključevi Beograda i Novog Sada, fotografije iz raznih rola i sa najzvučnijim glumačkim imenima i pokloni koje su dobijali tokom života, među kojima su slike naših najistaknutijih slikara, među kojima su Olja Ivanjicki, Tapi... Mnogi predmeti i slike prodati su u godinama nemaštine, da bi Branka i Mlađa kroz svoj Fond pružili pomoć svakom ko je za nju zapitao, a i onima koji nisu.

Za života su iškolovali 16 dece. Neki od njih su doktori nauka, jedan je pijanista, njihova ćerka iz Crne Gore je slikarka, a skoro svi su, kako ističe Branka, srećno udati i oženjeni.

„Bilo je i slepe dece koju smo izveli na put, a naše prvo dete sada je novinarka“, sa ponosom ističe ova velika žena, koja je svojevremeno oduševila Ameriku glumeći Brehtovu „Majku hrabrost“.

Borila se na svoj način za decu, po bolnicama, školama, čitav svoj vek. U kući je 68 plaketa i prva olimpijska zlatna medalja za kulturu i humanost. I njene lutke. Trenutno u svom domu čuva između 200 i 250 lutaka.

Više od dvadeset godina molila je gradonačelnike Beograda i Novog Sada da uzmu njene lutke i izlože ih tako da ih što više ljudi vidi.

„Ta želja mi je na kraju ispunjena. I kada me ne bude, moje će lutke ostati da ih neko čuva za uspomenu“, kaže Branka čijih više od 300 lutaka stoji u vitrinama novosadskih „Zmajevih igara“.

Njene lutke uvek su bile tu da zabave decu u bolnicama, domovima, a posebno mesto ima Sarmiko lutka-ginjola, kojeg je svako dete htelo da dodirne.

„Kažu mi: ′Branka, on ima srce, ti si mu ga dala.′ Sa Sarmikom sam obišla svet i mnogo bolesne dece. On je Laponac, očuvan, mlad, iako sa njime drugujem od 1956. godine. Često me pitaju kako tako dugo može da bude očuvan, a ja kažem da sam mu mama, zato sam i ja tako dugoživeća. Ni sama ne znam koliko sam suza prolila posle igranja predstava deci koja nikada neće prohodati ili umiru od raka, distrofičarima... Nemoguće je da imaš devedeset godina i da ne primećuješ nepravdu koju im je život naneo i trenutak sreće koji im pružaš“, sa setom i suzama pripoveda Branka.

DOBAR DAN, BRANKA
„Kada smo bili u Japanu reče mi Mlađa: ‘Super, ovde te niko neće poznati’, a mi smo u centru sreli čoveka koji je rekao: ‘Jaoj, vidi Branku.’ U Beogradu mi dobar dan svakodnevno poželi najmanje pet nepoznatih ljudi“, priča Branka

SRCE GREJE I SVAKOG NASMEJE

Njena dugogodišnja prijateljica, najveća srpska pesnikinja Desanka Maksimović napisala je „Branka srce greje i svakog nasmeje.“ Družila se i sa Gustavom Krklecom, Brankom Ćopićem, Ivom Andrićem... Brankinu nesebičnost, ljubav i pažnju osećaju svi kojima je pomagala, pa joj je dom prepun tapiserija koje su radili desetogodišnjaci sa invaliditetom, na stolovima su mozaici, a delo su dece smeštene po domovima, tu je i figura balerine koju su joj poklonila slepa deca i još mnogo toga. Među njima su i nagrade.

„Neki ljudi ne shvataju. Veličina nije samo u nagradama, već u tome da je život potreban ne samo meni nego i drugima. Nagrada života je sam život i njegova osmišljenost. Radeći godinama u humanitarnim organizacijama nisam osetila nikakav teret. Ako se tako ponašate neće vam ni srce biti bolesno, videćete bez naočara, dobro ćete čuti, hodaćete... Kada me neko sretne na ulici i počne da se čudi: ′Pa kako Branka, dokle?′, ponekad kažem: ′Je l to ja smetam što sam živa?′”

Smatra da su nagrada života život i njegova osmišljenost. Kada je pre dve godine završavajući neke poslove za supruga gunđala u redu, jedna gospođa joj je rekla: „Zašto se žalite, pa ja sam prevalila stotu.“

„Pomislila sam – u pravu je, idem dalje, bez obzira na godine, pa kuda i dokle stignem. Umeće je živeti, ali punim srcem i nastaviti da pružaš dobrotu okolini, što godinama činimo Mlađa i ja“, priča Branka.

Pitamo je i kako čovek može da doživi tako duboku starost, u čemu je tajna.

„Mislim da je jedan od razloga optimizam i duboka borba da pomogneš drugom. Ako ne misliš da treba da pomažeš i sebično čuvaš svoj deo života.... nisam grabila život, već večito stvarala... I nikada nisam razmišljala o popularnosti, jer je lepota u dobroti koju smo Mlađa i ja imali radeći dobrovoljno i humano“, ističe Branka.

Zato su, kako konstatuje, ona i Mlađa došli do toga da ih ljudi i dalje vole, a oni i dalje rade.

„Iako sam svesna da mi je još sasvim malo vremena ostalo na ovom svetu, još uvek planiram. Jedina želja mi je da pronađem ljude koje će mi dozvoliti da se ustanovi nagrada, odnosno stipendija koja bi nosila moje ime. Na taj način bi nekom talentovanom detetu sa hendikepom bilo omogućeno da se bavi muzikom“, kaže velika glumica, koja je sebi obezbedila besmrtnost još za života.