DR MILICA BISIĆ, PROFESOR NA FAKULTETU FEFA

Reformatori moraju da se liše političkih ambicija

Sprovođenje radikalnih mera, među kojima je i otpuštanje radnika, ostavlja nepopularne posledice na vlast koja to čini. Većina  ekonomista  tvrdi da Vlada Srbije nema valjanu strategiju izlaska iz krize niti konkretne mere koje bi pobudile optimizam

I pored toga što se u ovoj godini očekuje rast srpske privrede, prema očekivanjima Vlade od 1,5 odsto, ona se i dalje nalazi u kriznoj zoni. Vlada se hvali da je zaustavljena recesija, ali u praksi to je nekako drugačije. To znači da smo mi ipak samo na papiru, po željama aktuelnih ekonomskih ministara, izašli iz recesije. Ali, imajući u vidu stopu nezaposlenosti, realane prihode građana i neke druge pokazatelje, sigurno je da će kriza još dugo trajati u Srbiji. Eto, NBS je smanjila referentnu kamatnu stopu sa 17,75 na 9,5 odsto, ali privreda nam nije ubrzano krenula. I same promene kursa dinara, koji je prešao 100 dinara za jedan evro, govore više od reči.

Za godinu u koju smo zakoračili potrebno nam je i oko dve milijarde dolara priliva direktnih stranih investicija, koje bi Srbiji trebalo da obezbede dodatnu finansijsku stabilnost. Vlast, odnosno kreatori ekonomskih mera, moraju biti optimistični, te u slučaju da se taj trend nastavi obećavaju narodu da bi privredni rast u 2013. godini mogao da iznosi i pet odsto?! Međutim, svi raspoloživi statistički podaci ne ulivaju veliki optimizam za brz oporavak. To pokazuje i veliki broj štrajkova u zemlji.

Povećanje poreza rešava probleme na kratak rok, ali dugoročno oni ostaju. Dakle, i dalje su problemi ekonomsko, fiskalno i političko pitanje

U Srbiji je trenutno zaposleno oko 1,8 miliona radnika, imamo 1,6 miliona penzionera, poništena je svaka četvrta privatizacija... Dakle, novac od prodatih preduzeća nije otvorio nove firme i nova radna mesta. Širi se socijalna kriza, sve više je gladnih u zemlji, a zvanično ih ima oko 700.000. Ono što dodatno zatamnjuje domaću ekonomsku sliku je to što Vlada nema zvaničnu strategiju izlaska iz krize, niti dugoročne konkretne mere koje bi pobudile optimizam. Sve se svodi na iščekivanje izlaska svetske ekonomije iz recesije i dodatno zaduživanje, kako bi se dočekalo vreme pozitivnih kretanja na svetskoj tržišnoj areni. A samo prošle godine zemlja se zadužila za novih 2,2 milijarde dolara, tako da dug trenutno iznosi 32,2 milijarde dolara... Dakle, sa novim pozajmicama nastoji se dobiti na vremenu koje bi, izgleda, samo od sebe trebalo da reši ekonomsku krizu Srbije.

Zvanična primena Prelaznog trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom (EU) počela je od 1. februara 2010. godine. Međutim, treba reći da već godinu dana naša zemlja jednostrano primenjuje taj sporazum,  dok je EU proizvođačima iz Srbije još 2000.  omogućila izvoz robe na evropsko tržište. Time Srbija i EU stupaju u ugovorni odnos, što podrazumeva postepenu liberalizaciju trgovine. Ali, treba znati i to da mi imamo malo proizvoda konkurentnih za EU. To pokazuje i spoljnotrgovinski deficit u 2009. godini.  Naime, Srbija je prošle godine izvezla robu u vrednosti od 8,34 milijarde dolara, a uvezla robu u vrednosti za 15,58 milijardi dolara, te je spoljnotrgovinski deficit bio 7,23 milijarde dolara (39,2 odsto manje nego u 2008. godini). Tačno je da se deficit smanjio u odnosu na prethodnu godinu, ali to znači i da smo uvozili manje sirovina, zbog čega će i proizvodnja biti manja.

KOZMETIČKI PODUHVATI

Ipak,  još uvek se govori o ekonomskim zahvatima u javnom sektoru, opet nastojeći da se, uz više kozmetičkih poduhvata, dobije intermeco do nekog povoljnijeg vetra sa međunarodne ekonomske scene. Sve što je dosad urađeno, ipak predstavlja kozmetičke promene. Odluke za konkretne akcije donete su tek pod „prinudnom upravom“ MMF-a nad našom privredom, konstatovano je u beogradskom Institutu za tržišna istraživanja. I na ekonomskom forumu Jugoistočne Evrope Bled – Kopaonik, istaknuto je da Vlada Srbije ima nizak kredibilitet, odnosno da nije sklona da ispunjava ranije preuzete dogovore. Takođe, ni predstavnici MMF-a nisu poverovali na reč domaćim kreatorima ekonomske politike, nego su, tokom druge sesije u Beogradu, zatražili konkretne korake koje će Vlada preuzeti na polju snižavanja javne potrošnje preko transformacije javnog sektora. Drugim rečima, Vlada Srbije je imala i popravni rok do kraja oktobra 2009,  kada je doneta odluka o povlačenju druge tranše kredita na osnovu zaključenog „stendbaj“ aranžmana.

Međutim, na početku 2009.  u Srbiji je bilo blokirano 66.438 preduzeća i preduzetnika, što je 15 odsto od ukupno 425.000 registrovanih, u ukupnom iznosu od 261 milijarde dinara. Oko 94 odsto odnosi se na preduzetnike, mala preduzeća i takozvana nerazvrstana pravna lica, a u koja spadaju i udruženja građana, mesne zajednice, kućni saveti, škole. Od ukupnog iznosa blokada, 75 odsto odnosi se na mala, nerazvrstana i srednja preduzeća, dok se na preduzetnike odnosi  samo pet odsto ukupnog iznosa blokada.

Problemi se nisu stvorili od juče, pa se ne mogu tako brzo ni rešavati, kaže za „Akter“ ekspert za javne finansije i profesor na beogradskom Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA) dr Milica Bisić. Prema njenom mišljenju, problemi se moraju rešavati u nadležnim institucijama. Milica Bisić, koja je 2003. godine bila zamenica ministra finansija u Vladi Srbije, ističe da su se poslednji pregovori Vlade i MMF-a završili kompromisom,  o čemu svedoči i dogovor o skorom novom viđenju. To znači da, smatra Bisićeva, nijedna strana nije potpuno bila zadovoljna postignutim. Ona podseća da se njena prognoza o tome da će se paralelno sa smanjenjem javne potrošnje, što je bio plan Vlade, morati povećati i prihodi, na čemu je insistirao MMF, veoma brzo obistinila. Takođe, ostvarila se i njena prognoza da se prihodi mogu povećati i bez podizanja opšte stope PDV-a.

„Međutim, ako se ostavi po strani teorija da u vreme krize nije dobro podizati poreze, jer  se time dodatno smanjuje tražnja, pa time i proizvodnja i produbljuje recesiona spirala, nije bilo moguće održati deficit na prethodnom nivou samo smanjenjem izdataka. Zato nam je i odobreno povećanje deficita na 4,5 odsto.  Povećanje poreza rešava probleme na kratak rok, ali dugoročno oni ostaju. Dakle, i dalje su problemi ekonomsko, fiskalno i političko pitanje. Imajući u vidu ukupni ambijent, MMF nije hteo da preuzima radikalne korake, niti je odustao od daljih aranžmana sa Srbijom“, navodi Milica Bisić.

Ona ističe da što pre počnu radikalne reforme, pre će se i završiti, zbog čega će i početi brže da daju efekte. Prema njenim rečima, i dalje se može dosta uraditi na prihodnoj strani budžeta, iako je ona bila viška „tehnička“. Poreska i carinska uprava su, ilustruje Bisićeva, kao dve noge na kojima stoji svaka država, a one su kod nas i dalje zapostavljene u svakom pogledu. Sličan odnos postoji i prema svim državnim organima, ali su ovde štete najveće.

Poreska i carinska uprava su kao dve noge na kojima stoji svaka država, a one su kod nas i dalje zapostavljene u svakom pogledu

PREPISIVANJE PROPISA EU

Iskustvo govori da su se reforme javnog sektora stalno odlagale pod izgovorom da ,,nije pravo vreme’’, zbog čega će morati da se rade u najgore moguće vreme. ,,Za političare nikad nije pravo vreme za reforme. Poslednji reformski zakon u sferi poreza bio je Zakon o PDV-u iz 2004. godine, a sve posle toga svelo se na modifikacije postojećih zakona, a u drugim oblastima na manje ili više puko prepisivanje propisa iz EU. S obzirom na obično nepopularne posledice, do kojih dovodi promena sistema, reformatori bi morali da se liše političkih ambicija u narednom periodu. Međutim, teško je očekivati da se u Srbiji to desi, prosto zbog toga što se to retko dešava bilo gde drugde“, kaže naša sagovornica.

Ekonomisti ističu da je država lavovski deo budžetskog deficita finansirala zaduživanjem na domaćem finansijskom tržištu, uz kamate veće od 12 odsto. Milica Bisić ističe da država nije imala drugi izlaz, ali da to nije dobro, jer će zbog visokih kamata deficit budžeta nastaviti konstantno da raste. Time se, prema njenom mišljenju, direktno smanjuje količina novca kojim bi banke mogle da kreditiraju privredu i građane. To sigurno neće ubrzati izlazak iz krize. „A da zlo bude veće, banke su zbog nekih drugih problema ionako smanjile plasmane privredi“, podseća Bisićeva.

PRIHODNA STRANA

Većina ekonomskih eksperata konstatuje da Vlada na taj način ,,seče granu’’ na kojoj sedi, jer ostavlja manje kredita privredi, zbog čega BDP, i sa njim povezani prihodi budžeta,  neće rasti prema očekivanju. Naša sagovornica ponavlja da ni u idealnim uslovima, tj. da je Vlada odmah nakon razgovora sa MMF-om započela reformu javnog sektora, ne bismo mogli da očekujemo pozitivne efekte do kraja 2010, jer bi novac za otpremnine neutralisao uštede nastale smanjenjem broja zaposlenih. Zato se, samatra Bisićeva, u ovoj godini treba usmeriti na prihodnu stranu  i videti gde je bez povećanja poreskih stopa moguće povećati priliv u budžet. Ona ukazuje da su  omiljeni ,,kandidati’’ za to  porezi na dohodak i dobit. „Stopa poreza na dobit izuzetno je niska, pa ne postoji potreba za brojnim velikodušnim izuzecima i ’podsticajima’, koji ne donose ništa drugo do gubitak prihoda. Svi ti podsticaji lepo zvuče, ali od njih nema nikakvog efekta, jer strani investitori taj porez plaćaju tamo gde im je sedište kompanije“, objašnjava dr Bisić.

„Tako, primera radi, američki investitor u Srbiji plaća porez na dobit  10 odsto, a u SAD još 25, odnosno razliku do 35 procenata, tako da njemu podsticaj u vidu niske poreske stope ovde ne znači ništa. Drugim rečima, da je ovde porez 15 odsto, on bi u SAD plaćao 20, a ne 25, kao sada. Zato nizak porez na dobit nije ključni razlog da neki strani investitor ulaže u Srbiju i nema razloga da ga još dodatno oslobađamo ako investira u ovo ili ono. Mnogo je olakšica i na porez na dohodak. Kada bi se sve te olakšice ukinule, povećali bismo prihod i pojednostavili poreski sistem. I sa prihodima lokalnih samouprava moglo bi štošta da se uradi“, kaže prof. Milica Bisić.

Prema njenom mišljenju, poreska stopa mora biti razumna da bi je obveznici prihvatili kao nešto što mora da se plati. S druge strane, objašnjava Bisićeva, neekonomskim cenama proizvoda i usluga pojedinih javnih preduzeća, kao što je EPS, kupuje se socijalni mir. Zbog toga su manji mesečni računi građana, ali državi kao vlasniku ne plaćaju dividendu i umesto profita beleže gubitke.