Uobičajeno poslovno ponašanje ovdašnjih ljudi je da se ne veruje nikome, i da se podrazumeva da onaj sa kim se ulazi u poslovne razgovore ima nameru da prevari i upropasti

U prošlom broju pisao sam, uzevši za primer Ministarstvo za dijasporu, o nesmislenim i nerazumljivim birokratskim procedurama državnog aparata. Takvih primera je svugde i na svakom mestu, pa čak i van državne birokratije. Nažalost, kod nas se ta sklonost namernog nepoverenja i nepotrebnog komplikovanja procedura u međusobnoj komunikaciji dešava i u privatnom biznisu. S obzirom na to da sam 17 godina aktivnog života proveo na Zapadu, ta zatvorenost u komuniciranju i potreba da se stalno nešto sakriva, proverava, pečatira i potpisuje jako mi je smetala. Imao sam osećaj da sam stalno za nešto kriv i da mi niko ništa ne veruje. Stalno sam se osećao kao jazavac pred sudom.
Nažalost, to nepoverenje koje naša sopstvena država ima prema nama, prenosi se i na naš život, poslovanje i međusobne odnose Otkud toliko nepoverenje?
Pitao sam mnoge poslovne ljude sa Zapada koji im je najjači utisak o poslovanju u Srbiji, i ono što im je najviše zasmetalo jeste neverovatna zatvorenost lokalnih poslovnih sredina. Najčešće ih gledaju sa nepoverenjem, veoma teško se prihvataju partnerstva, veruje se samo najbližoj porodici i najstarijim prijateljima. Uobičajeno poslovno ponašanje je da se ne veruje nikome, i da se podrazumeva da onaj sa kim se ulazi u poslovne razgovore ima nameru da prevari i upropasti. U pregovorima fokus je na tome šta se može izgubiti, a ne na tome šta se može dobiti partnerstvom. Za razliku od ovakvog pristupa sumnje i nepoverenja, zapadni kapitalizam je baziran na milionima manjih ili većih partnerstava. Tamo se prvo ukaže poverenje pa onda proverava, dok se ovde prvo proverava pa tek onda ukazuje poverenje.
Sećate se filma ”Balkanski špijun” i glavnog junaka za koga su svi oko njega neprijatelji i špijuni. Nažalost, ovakav vid ponašanja postoji i dan-danas među mnogim našim ljudima, ali i poslovnim organizacijama. Zašto postoji ovakvo nepoverenje? Pogledajte naše državne institucije. Setite se kad ste poslednji put išli da produžite pasoš, izvadite ličnu kartu, ili, ne daj bože, pokrenuli proceduru legalizacije. Moj otac je poslednjih 10 godina legalizovao mali montažni objekat na placu van Beograda i više mu je vremena i truda bilo potrebno da ga legalizuje nego da ga izgradi. Količina dokumenata koju je morao pribaviti po raznim šalterima merila se u kilogramima. U svakom kontaktu sa birokratijom smatran je lopovom i prevarantom koji mora dokazati da nije kriv.
„Turska vladavina stvorila je kod svojih hrišćanskih podanika izvesne karakteristične osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta“ (citat iz „Travničke hronike“ Ive Andrića).
Pogledajte naše domaće banke? Da li ste skoro otvarali račun ili uzimali kredit? Ja sam dugo godina imao privatne i poslovne račune u više zapadnih banaka i kad pogledam šta se ovde događa ne znam da li da se smejem ili plačem. Uvek kad dođem u bilo koju našu banku, žao mi je njenih službenika. Kad vidim količinu papira, potvrda, pečata, formulara koje moraju da ispune, uhvati me nesvestica. Skoro napomenem jednoj službenici na šalteru kako je strašno koliko su im komplikovane procedure i ona mi kaže: “Jao, da znate samo kako nam je, svako jutro nam stižu nova uputstva i procedure”. Šta mislite da li je to propisala banka ili država? Čak i mnogi bankarski službenici nisu svesni da to birokratsko iživljavanje nema veze sa procedurama banke. Razlog tome je da su banke primorane na tu neverovatnu papirologiju od strane otuđenog birokratskog državnog aparata koji je postao država za sebe i kome su svi neprijatelji.
Čuveni Ciceron je još pre 2.000 godina rekao: ”Što više zakona to više bezakonja”. Po broju i količini zakona i propisa smo među prvima u svetu, a po poštovanju tih zakona…
Nažalost, to nepoverenje koje naša sopstvena država ima prema nama, prenosi se i na naš život i poslovanje. Ljudi koje sopstvena država u startu smatra prevarantima i lopovima ne mogu a da takav njen  stav ne prenesu i na međusobne odnose. Ovakav stav ima katastrofalno dejstvo na ekonomiju, ali i na naše odnose sa susedima i sa svetom. Niko ne voli da se druži, a kamoli da posluje sa nekim za koga su svi lopovi ili prevaranti. Kad bi na svim nivoima našeg društva, od političkih i društvenih, pa do poslovnih organizacija, bilo malo više poverenja i otvorenosti, a ne kao da smo i dalje pod Turcima.

www.poslovnaznanja.com