PKB U RUKAMA DRŽAVE

Poljoprivreda iz Gradske kuće

Posle četiri godine nezvesnosti PKB prelazi u vlasništvo grada Beograda i postaje 23. javno preduzeće. Gradonačelnik Dragan Đilas navodio je da je dogovor da se PKB ne privatizuje, da bi se omogućilo razgraničavanje građevinskog od poljoprivrednog zemljišta, pošto bi izgradnjom mosta građevinsko dobilo veliku vrednost

Katastrofalni rezultati privatizacije naveli su državu da povede računa o neprodatim preduzećima, koja još uvek imaju neku vrednost. Zbog toga je nedavno Poljoprivredni kombinat Beograd, koji raspolaže sa 22.000 hektara zemljišta nadomak glavnog grada, zvanično prešao u ruke države. Prema planu, PKB bi uskoro trebalo da bude predat u vlasništvo grada Beograda, koji će tako dobiti 23. javno preduzeće. Gradske vlasti obećavaju da će se o svom poljoprivrednom imanju brinuti domaćinski, i da će putem njegovog pretvaranja u profitabilnu kompaniju svi Beograđani od njega imati koristi. Planovi gradske uprave su ambiciozni, ali za sada nema nikakvih podataka koliko će građane glavnog grada ovaj projekat koštati, i da li on ima ekonomsku logiku.

ZAUSTAVLJENA  PRIVATIZACIJA

Privatizacija korporacije PKB-a započeta je još u maju 2006, ali se odmah pojavila bojazan da će budući kupac posle promene vlasništva ugasiti poljoprivrednu proizvodnju, promeniti namenu zemljišta a zatim ostvariti ogroman profit. Kombinat inače raspolaže sa 22.000 hektara zemljišta, od kojih 17.500 obuhvata zemlju koja nije opterećena obavezom da bude nadoknađena bivšim vlasnicima. Poseban značaj zemljište PKB-a treba da  dobije kada bude završen „Kineski most“ koji treba da poveže Zemun i Borču, i kada postane moguća izgradnja tzv. „Trećeg Beograda“. Zbog toga je država još 2007. odustala od raspisivanja tendera, a Ministarstvo poljoprivrede i grad Beograd krenuli u pregovore o pretvaranju PKB-a u javno gradsko preduzeće. Ministar Saša Dragin najavio je tada da će PKB najverovatnije ostati jedino poljoprivredno preduzeće u vlasništvu države, jer je to opšti interes. Gradonačelnik Dragan Đilas navodio je da je dogovor da se PKB ne privatizuje, da bi se omogućilo razgraničavanje građevinskog od poljoprivrednog zemljišta, pošto bi izgradnjom mosta građevinsko dobilo veliku vrednost. U vlasničkoj strukturi tada je bilo 64 odsto društvenog kapitala, 35 odsto državnog, a manje od jednog procenta obuhvatao je privatni kapital. Privatizacija je stoga zaustavljena, a drugog februara ove godine preduzeće je zvanično postalo državno, dok se očekuje i skoro predavanje PKB-a u vlasništvo grada.

Prema rečima gradskih čelnika, PKB je sa još nekoliko preduzeća identifikovan kao preduzeće od velikog značaja za Beograd i njegove stanovnike, ali je grad ovog transakcijom dobio kompaniju koja je godinama na ivici opstanka, i koje je u proteklih deset godina svedena na svoje ostatke. Iz ogromnog PKB-a, koji je u svom sastavu imao nekoliko desetina firmi, najpre su izdvojeni njegovi najprofitabilniji delovi: “Slavija”, “Pekabeta”, “Imlek”, “Šećerana”, i „Frikom”, koji su zatim prodati, neke firme su u stečaju a neke, poput PKB banke, likvidirane. Kombinat je tako ostao sa viškom radnika i manjkom profita, ali je ipak opstao, i uz 22.000 hektara, gde se odvija proizvodnja, poseduje fabriku za doradu semena, silos i farme, koje su prošle godine isporučile rekordnih 65 miliona litara mleka. PKB, međutim, snabdeva jefinim sirovinama svoje nekadašnje “ćerke”, te i zbog toga, kao i iz brojnih drugih razloga, nema profita. Neto gubitak PKB-a u 2008. (prema konsolidovanom finansijskom izveštaju) iznosio je 14.5 miliona evra, a da bi opstao, kombinat nije svojim radnicima uplaćivao zdravstveno osiguranje, od 2005. nije im povezao radni staž, a nije ni državi plaćao nadoknadu za korišćenje zemljišta.

Grad Beograd će zbog toga dobiti kompaniju, kojoj će biti potrebni kvalitetni razvojni projekti i dosta ulaganja da bi se dovela u profitabilno stanje. Za sada je kao prva pomoć pritekla država, koja je odlučila da radnicima uplati osiguranje i poveže staž, a nedavno je doneta uredba o premijama za mleko, koja se pored primarnih proizvođača, odnosi samo na PKB-a.  Prema najavama, za dve do tri godine PKB bi mogao da postane profitabilna firma, a posle izrađenih razvojnih projekata, od 2011. će na rafovima prodavnica moći da se nađu proizvodi sa nekada prepoznatljivim znakom. Namera je da se od PKB-a stvori jak sistem kome će se za nekoliko godina naći strateški partner.

Kada grad preuzme upravu nad PKB-om,  planira se i proširenje delatnosti izgradnjom fabrika smrznute hrane. Umesto da prodaje grašak, krompir i druge namirnice fabrikama koje ih zamrzavaju i pakuju za prodaju, plan je da to PKB sam radi. Namera je i da se na aukcijama za privatizaciju “Voćarskih plantaža Boleč” i kombinata “Dragan Marković” iz Obrenovca kao kupac pojavi PKB. Takođe je u planu fabrika  biodizela od silaže, stabljika kukuruza i ostataka repe. To gorivo bi se, prema najavama, prodavalo GSP-u, a deo bi PKB sam koristio u svojim proizvodnim halama.

VELIKA ULAGANJA

Grad ima ambiciozne planove za svoje novo javno preduzeće, ali još nema jasnih podataka koliko će koštati njegovo spasavanje.  Prema tome, građani Beograda bi trebalo da dobiju profitabilno preduzeće, samo im niko ne govori koliko će u njega morati pre toga da ulože, i kakvu će korist imati od tog ulaganja. Član gradskog veća Miroslav Čučković inače je u medijima nedavno najavio da je „sa gradonačelnikom dogovoreno da se u narednih šest meseci napravi realan finansijski plan i da se vidi šta PKB sam može da finansira, a šta uz pomoć grada. S obzirom na situaciju u kojoj se kombinat nalazi, može se pretpostaviti  da će mu pomoć i te kako biti potrebna, ali za sada iz grada nema nikakvih podataka o količini i načinu mogućih ulaganja  Zna se samo da će u PKB-u ostati sadašnje rukovodstvo. Nije takođe ni jasno ko će finansirati gradnju budućih fabrika, posebno fabriku biodizela. Na ova pitanja „Aktera“ upućena Sekretarijatu za privredu grada Beograda do zaključenja broja nije stigao nikakav odgovor.

Ekonomista Milan Kovačević u izjavi za „Akter“ smatra da prelazak PKB-a u vlasništvo grada nije najbolje rešenje:

„Prilično je nakaradno govoriti da PKB snabdeva hranom Beograd, i bilo bi normalno da se on privatizuje. Ali, u poslednje vreme izvršna vlast se inače trudi da zadrži interes u ekonomiji. Ja mislim da je potrebno isticati da je privatizacija način da se nađe odgovorni vlasnik, i bojim se da će u slučaju PKB-a biti trošenja novca poreskih obveznika. Da je PKB bio u stanju da se razvija kao državni, on bi to učinio, a poznato je u kakvom je stanju bio ovih godina. Takođe,  nije mi poznato da će se graditi fabrika biodizela, a mislim da to nema smisla, pošto je preduzeće ’Viktorija grupa’ ranije napravila fabriku biodizela, pa je zatim prešla na proizvodnju jestivog ulja. Kod nas sistemski nije data podrška korišćenju  tog goriva, i stoga bi pogotovo bilo nerazumno da se takva fabrika gradi parama poreskih obveznika. To bi trebalo da radi privatni sektor. Ne možemo stalno biti u kontradikciji da se i država i MMF slažu da treba smanjiti javnu potrošnju, a da zatim država investira“, kaže Kovačević.

Za sada se u vezi sa PKB-om najviše ističe njegova važnost za ishranu Beograda, i naglašava da je u vreme ekonomske krize važno da jedno takvo preduzeće ostane van domašaja privatnih vlasnika. O potencijalnom građevinskom zemljištu i načinu njegovog korišćenja –  za sada niko ne daje objašnjenja.

OD SLAVE DO PROPASTI
Francuzima je 1936. data koncesija da na levoj obali Dunava podignu zaštitne nasipe i novoformiranu zemlju koriste u narednih 30 godina. Posle rata, taj ugovor je poništen, a PKB je zvanično osnovan 1945, na 1.400 hektara uređene obradive zemlje. Od skromnih početaka PKB je izrastao u najveći sistem agrobiznisa u bivšoj SFRJ, a krajem sedamdesetih, u njemu je bilo zaposleno 43.000 radnika. Pod kapom današnje PKB korporacije poslovalo je nekoliko desetina firmi koje su pokrivale ceo proces, od njive do trpeze, uključujući i uzgoj, trgovinu, projektovanje i razvoj, ugostiteljstvo, bankarstvo i konsalting usluge širom sveta. Vremenom, deo po deo ovog konglomerata postajao je privatno vlasništvo, pošto su celine i profitni centri delimično ili u celosti, izdvajani iz korporacije, a broj radnika, računajući i višak zaposlenih, sveo se na oko 2.500.