Nažalost, iz socijalizma smo izbacili ono što je bilo dobro, zadržali besmislene propise koji nas koče, a od kapitalizma preuzeli ono najgore. Pa se pitamo zašto nam je ovako kako nam je

U prošlom broju pisao sam o ekonomskim neslobodama u Srbiji i o tome kako smo među poslednjim zemljama u svetu po gostoljubivosti za strani (pa i domaći) kapital. U ovom broju evo i praktičnog primera. Bio sam kod knjigovođe i on mi je ispričao priču jednog svog klijenta. U maloj porodičnoj firmi, gde su zaposleni samo vlasnik i njegova žena, kupili automobil na ime kompanije. Zaustavila ih saobraćajna policija i tražila putni nalog za automobil. Oni im pokažu putni nalog, a saobraćajac im kaže da nije dobar. Oni mu kažu da im je knjigovođa pokazao kako da ispišu putni nalog za automobil, a on im odgovori da moraju da pitaju saobraćajnog inženjera kako da popune putni nalog, a ne knjigovođu. Znam da ova priča mnoge u Srbiji neće iznenaditi, jer je većina ljudi u domaćem biznisu navikla na ovakva maltretiranja. Uglavnom, komentar na ovakve i mnoge slične priče je: “Pa tako je i na Zapadu“. Ja sam na Zapadu živeo i radio 17 godina, i imao nekoliko svojih kompanija, pa ne mogu ni da zamislim da bi mi tamo saobraćajac tražio putni nalog ako vozim kola registrovana na ime kompanije. Prvo, tamo je putni nalog interna stvar kompanije, a drugo, šta se države tiče gde ja i zašto vozim kola koja pripadaju privatnom biznisu? Jedino za šta je država na Zapadu zainteresovana jeste da li ste i koliko ste platili porez na kraju godine.

Koliko su putni nalozi kao sredstvo kontrole uspešni, vidi se i iz primera naših poslanika sa juga Srbije, koji su se zajedno vozili u istim kolima, a pojedinačno izdavali putne naloge za automobil i naplaćivali prevoz četvorostruko Upitaćete se otkud ideja o putnom nalogu za automobil? Setite se da je pre samo dvadeset godina celokupna privreda Srbije bila u društvenom vlasništvu. Samim tim su i automobili socijalističkih firmi automatski bili društveno vlasništvo, jer privatne firme nisu postojale. Putni nalog je izmišljen da bi se sprovela kontrola korišćenja društvene imovine. Pošto je opsesija države u socijalizmu bila da zaposleni u privredi stalno nešto zloupotrebljavaju, izmislili su gomile procedura kako bi sprečili ili bar otežali te zloupotrebe.
Tako je putni nalog za automobil bio (i ostao) jedan od mnogih alata kontrole. Pored njega postojao je (i dalje postoji) i putni nalog za dnevnice. Svaki službeni putnik imao je pravo da na osnovu tog putnog naloga za dnevnice zahteva posebnu isplatu (preko redovne plate). Da li su ovi instrumenti kontrole stvarno vršili funkciju sprečavanja zloupotreba? Većina vozača tih društvenih kola imala je blanko pečatirane i potpisane putne naloge za automobil, pa su oni predstavljali čistu birokratsku formalnost. Putni nalog za dnevnice je opet predstavljao način da se ostvare zarade preko plate, pa pošto je novac preduzeća bio zajednički, to je uglavnom bio način nagrađivanja poslušnika, jer je direktor držao pečat i time pokazivao vlast.
Pitaćete se da li sve ovo ima smisla i danas? Da li danas država (saobraćajci) treba da kontroliše putne račune privatnih firmi? U privatnom biznisu nema radnog vremena i svaka aktivnost vlasnika, pa i zaposlenih, za vreme i posle radnog vremena je u funkciji poslovanja. Ali objasnite to onima koji su pisali naše “nove“ zakone o saobraćaju. Ko što znate, to su obično profesori fakulteta (doktorirali za vreme Kardelja) koji su privatni biznis videli samo na televiziji. Kako onda očekivati da ti novi zakoni odslikavaju potrebe privrede i malog (i velikog) biznisa, umesto što su mahom prepisani iz socrealističkih  vremena. U kapitalizmu, putni nalog je stvar unutrašnje politike kompanije, ako želi da ga koristi kao instrument upravljačkog mehanizma i nezamislivo je da tamo policija ispituje da li vam ga je šef potpisao i pečatirao (uzgred na Zapadu i ne postoje pečati).
Nažalost, i današnja demokratsko kvazikapitalistička država po stepenu nepoverenja u svoje ekonomske subjekte ne zaostaje za svojom socijalističkom prethodnicom. Većina tih instrumenata birokratske kontrole iz vremena socijalizma ostala je u pravnim uredbama i dan-danas. “Lopov lopovu ne veruje“, pa se paranoja našeg birokratskog aparata odražava u nepoverenju prema svakome i, po njima, za sve što radite potrebna vam je pečatirana i potpisana potvrda. Šta mislite, kako se menadžer zapadne kompanije koja radi u Srbiji oseća kad ga zaustavi saobraćajac i upita da li ima putni nalog? Verujte, za njega to je isto kao da ga je pitao da li je jutros oprao zube i promenio gaće. Posle se pitamo zašto smo daleko od Evrope i zašto nas strani kapital izbegava u širokom luku. Nažalost, iz socijalizma smo izbacili ono što je bilo dobro, zadržali besmislene propise koji nas koče, a od kapitalizma preuzeli ono najgore. Pa se pitamo zašto nam je ovako kako nam je.

Miodrag Kostić
www.poslovnaznanja.com