Čim izađemo na ulicu, uključimo TV, prelistamo novine…uverićemo se da naša pomoć treba mnogima iz bliskog okruženja. Iskoristimo taj gen humanosti kad ga već imamo. Zauzvrat dobijamo veličanstven osećaj i nagradu – biti dobar čovek!

U ovoj eri kvazimogućnosti, gde smo, samo naizgled, u prilici da biramo svoj put i pravac, a zapravo smo samo točkići globalne kapitalističke „mašinerije“, veliko je umeće ostati – čovek. U onom humanom, bratskom, sestrinskom, prijateljskom, ili, još jednostavnije – u moralnom smislu. Izreku da je čovek čoveku vuk mogu da objasnim ako se osvrnem, recimo, na krizna, tj. ratna dešavanja u našoj bivšoj zemlji u kojoj su mnogi ljudi zaista bili vukovi. I gori od njih. Ali da opravdam tu vučju ćud – ne želim, ne mogu i neću. Čovek po svaku cenu mora ostati dostojanstven predstavnik svoje „uzvišene“ vrste!
Jedna poučna knjiga-vodič „Kako otkriti zlo u sebi i drugima“, uglednog profesora i dugogodišnjeg dekana Filozofskog fakulteta u Beogradu, Ivana Štajnbergera, psihologa Branislave Čolak i doktora veterinarske medicine Nenada Milojkovića, pokušala je da nam da odgovor na pitanje koje okupira ljudsku znatiželju kroz vekove: da li je čovek u svojoj prirodi dobar ili zao? Nije li zastrašujuć podatak da je u periodu od 1820. do 1945. svakih 68 sekundi ubijen po jedan čovek, ili da se godišnje u svetu na proizvodnju oružja potroši čak 956 biliona dolara, od čega polovina u Americi?! Da li je čovek dobar samo zato i samo onda kada nema priliku da bude zao? Prosto je šokantno da bi bilo istinito. Činjenice, međutim, govore da je moguće.
Ljudska civilizacija je, osim što je ratovala i ubijala se, ostavila za sobom i dokaze o onoj dobroj, ljudskoj prirodi čoveka. Posmatrano kroz istoriju svih naroda, pa i ovih naših, o čovekoljublju bi se takođe moglo govoriti kao o tekovini I pored toga što nas nauka i dalje ostavlja u  nedoumici, zapitane nad svojom istinskom prirodom (jesmo li u dubini duše dobri ili zli), nikada ne smemo pokleknuti i prepustiti se zlobi i zlu. Čak i ako ga nosimo u genetskom kodu. Ljudska civilizacija je, na sreću, osim što je ratovala i ubijala se, ostavila za sobom i dokaze o onoj  dobroj, humanoj, ljudskoj prirodi čoveka. Posmatrano kroz istoriju svih naroda, pa i ovih naših, o čovekoljublju bi se takođe moglo govoriti kao o tekovini. Ta činjenica uliva nadu.
Još je rana egipatska civilizacija, 5.000 godina p.n.e., razvila snažan moralni kodeks zasnovan na moralnoj pravdi. Faraon je bio primer drugima – sam je nesebično pružao pomoć siromašnima, obezbeđujući im smeštaj, hranu, odeću. U staroj Indiji budistički imperatori obezbeđivali su besplatno lečenje za siromašne, u staroj Grčkoj putnici namernici dobijali su hranu i prenoćište u kućama bogataša. Kroz istoriju je filantropija bila blisko povezana sa religijom: jevrejsko učenje je promovisalo ideju da siromašni imaju prava, a bogati dužnosti, rano hrišćanstvo je uspostavilo prve fondove za pomoć sirotima, udovicama, bolesnima, nemoćnima, u islamskom svetu filantropi su osnivali brojne velike bolnice...
A da ni mi ne zaostajemo za svetom, hoću reći da možemo biti dobri ako to hoćemo, dokazuju, na primer,  tradicionalni oblici naše solidarnosti – tzv. mobe u seoskim zajednicama. Početkom srednjeg veka javile su se i religijske zadužbine – crkve i manastiri, koje su ostavljali naši vladari. Zadužbinarstvo, pored slavljenja porodičnog svetitelja, kod našeg naroda ima najdužu kontinuiranu tradiciju. Naše prve privatne zadužbine datiraju iz 19. veka.  Naši  veliki dobrotvori gradili su bolnice, osnivali škole, pomagali razvoj kulture, privrede i marginalizovanih društvenih grupa. Imena je bilo mnogo.  A to znači i moralnih “ljudi”.
Na temeljima naše bogate filantropske tradicije, u vreme kada se vrednost najvećih korporacija u svetu ne meri samo količinom ostvarenog kapitala, nego sve više i društveno-odgovornim delovanjem, svakom od nas jedna od najvažnijih misija mora da bude aktivno pomaganje bližnjima, onima koji imaju manje, koji ne mogu sami, kojima je teže nego nama. Potresna sudbina koja je zadesila daleki Haiti, Kosovo, zemlje bivše Jugoslavije, Irak, svi bolesni, gladni, stari, nemoćni, ma gde bili – vape za tim jednim jedinim našim genom humanosti. Zar nam je problem ili muka da ga nađemo, aktiviramo ga i budemo ljudi? Čak i kada nismo zli u pravom smislu, već samo pasivni, pa gledamo samo svoja posla i ne osvrćemo se na bližnje – nije dobro. Istinsko dobro podrazumeva akciju, tj. “dobročinjenje”.
Haiti je možda predaleko da bismo aktivno delovali, ali čim izađemo na ulicu, uključimo TV, prelistamo novine… uverićemo se da naša pomoć treba mnogima iz bliskog okruženja. Iskoristimo taj gen humanosti kad ga već imamo. Zauzvrat dobijamo veličanstven osećaj i nagradu – biti dobar čovek!