Averzija prema 8. martu u mom slučaju nije ekstremna niti kiptim od besa dok pišem o „prazniku žena“. Nego, najrealnije – kakve su to gluposti da žene kao biološka vrsta imaju svoj praznik? Šta mi to, zapravo, slavimo?

Odavanje „počasti“ ženama u vidu nemaštovitih poklona i cveća u celofanu, povodom njihovog „praznika“, u narodu poznatijeg kao 8. mart, smatram još jednom nebulozom u 21. veku. U stvari, svaki poklon uručen ženi 8. marta, pa makar bio i naročito „originalan“ ili skup, kao, recimo, karta za Holivud, džip sa mašnom, bilbord sa njenom slikom i patetičnom izjavom ljubavi, smatram ekstremno deplasiranim. Jedini izuzetak su čestitke i crteži koje nam naprave naša deca u vrtiću ili u školi. Oni nemaju pojma koja je istorija i simbolika 8. marta. Niti da položaj žena u svetu uopšte nije za slavljenje. I bolje što ne znaju. Ali najiskrenije vole svoje mame i svim srcem žele da im prirede iznenađenje. Veliko „wow“, topao zagrljaj i poljubac je sve što deca zauzvrat traže. A sa onima što reda radi poklanjaju „komercijalizovane“ namenske osmomartovske poklone nikada nisi načisto šta mogu da zatraže kao protivuslugu.
Imam nekoliko zaključaka: Sudbina žene od iskona nije sjajna. Treba biti strpljiv kao Eva i dočekati muško razumevanje i naklonost. Muškarci uvek kasno shvate koliko su žene, zapravo, velike i važne Averzija prema 8. martu u mom slučaju nije ekstremna niti kiptim od besa dok pišem o „prazniku žena“. Nego, najrealnije – kakve su to gluposti da žene kao biološka vrsta imaju svoj praznik? Šta mi to slavimo?  Svoju sasvim slučajnu XX kombinaciju hromozoma, krhkiju građu skeleta, poželjne obline, privilegiju da rađamo? Ili možda slavimo „privilegiju“ što radimo kao crnci u firmama po deset sati dnevno, vodimo kompletno domaćinstvo, gajimo decu? Žene 21. veka pojma nemaju koji su bili ciljevi tzv. Lige ženskih sindikata, nastale 1903. u Americi. Borba za politička i ekonomska prava žena pre sto godina bila je sasvim opravdana jer žene nisu bile percipirane kao ravnopravni članovi društva. Sada smo više nego ravnopravne kada je podela posla u pitanju. Dvadeseti vek nam je natovario na leđa breme političke i ekonomske ravnopravnosti, pa danas imamo poslova preko glave. Je l’ treba neko, u znak počasti, da mi poklanja cveće što se i moje ime nalazi na biračkom spisku i što radim dva posla da bih bila ekonomski stabilna? A činjenicu da su milioni žena u svetu i dalje zlostavljani, manipulisani, izrabljivani i moralno degradirani tek tako da „progutam“ i previdim? Ne mogu i nikad neću. Jednostavno, danas nema nikakvog smisla praviti prazničnu lakrdiju od ženskih sudbina, kad svi dobro znamo da smo i dalje (i zauvek) slabiji pol!
Kakva je bila sudbina Eve, prve žene? Da li je Eva bila u poziciji da slavi ili da jadikuje nad svojom sudbinom? Da li je bila ravnopravna sa Adamom u pravom smislu reči? Pokušavajući da odgonetnem korene nikad ravnopravne ženske sudbine, u ruke mi je došao „Dnevnik Adama i Eve“ Marka Tvena. Prvi dani izgnanstva iz Raja opisani su iz njegovog i njenog ugla, u formi dnevničkih beležaka. Prvi deo su, naravno, odlomci iz Adamovog dnevnika. Samo sam se nasmejala – već je jedan-nula za njega, a nisam ni počela da čitam. A Adamove prve impresije Evom glase doslovce ovako: „Ovo novo dugokoso stvorenje neprestano mi je na putu. Vazda se tu mota i ide svuda za mnom. Ja to ne volim; nisam vičan društvu. Kad bi bar htelo da ostane s ostalim životinjama... Danas je oblačno, duva istočnjak; mislim da će nam pasti kiša... Nama? Otkud mi ta reč?...Sad se sećam... upotrebljava je ono novo stvorenje.“
Ne verujem očima dok čitam ove redove. Žena - stvorenje? Ne želi da ostane među ostalim životinjama? Mota mu se oko nogu? Da li je potrebno dodatno tumačenje jadnog i bednog položaja prve žene? Da li nam je svima jasno gde je koren problematičnog „ženskog pitanja“? Svako ko se služi zdravom logikom, rekao bi: u Adamu! Ja bih samo generalizovala stvar, takođe se rukovodeći zdravom logikom: koren problema je u muškarcima!
Jasno je kao dan. Na početku je on nju svrstavao među životinje, ona je kaskala za njim i maštala o zajedništvu i prvom licu množine – MI, dok je on uživao u svojoj individualnosti.  Na sreću, tako brutalno bilo je samo na početku. Vremenom (i silom prilika), on se navikao na nju, postala mu je čak draga i mila. Formirali su zajednicu. Živeli su kako su živeli. A tek kada je umrla, na njenom grobu Adam je napisao: „Gde god je bila ona, tamo je bio Raj“.
Imam nekoliko zaključaka: Sudbina žene od iskona nije sjajna. Treba biti strpljiv kao Eva i dočekati muško razumevanje i naklonost. Muškarci uvek kasno shvate koliko su žene, zapravo, velike i važne.