Svaki naš „mozak“ koji je u potrazi za svojim snovima napustio ovaj vrt, izgleda manje-više isto: „na desnom ramenu sedi mu napušteni vrt, na levom novi jezik, a između njih je praznina koju nikada ništa neće popuniti“. Zašto ova zemlja dopušta da njeni mladi ljudi koračaju evropskim i svetskim metropolama sa ovako jadnim i praznim portretima?

"Odliv mozgova" podrazumeva odlazak domaćih mladih „mozgova“ u strane zemlje, u kojima se govori nekim drugim jezikom. Naša zemlja, i ona od pre i ova sada, bila je zahvaćena epidemijom „odlivanja pameti“. Kao da se pameti ne može stati na put. Kao da je pamet reka, pa po prirodi stvari mora da oteče. E, ja baš mislim da ne mora. Bar ne mora da oteče predaleko.
Pamet nikada nije bila statična, i ne treba na bude. Ljudi su se oduvek kretali, odlazili sa svojih ognjišta, tražeći mesto pod kapom nebeskom, svoj vedri komadić neba. Slušala sam prošle nedelje jedan od brojnih repriziranih intervjua genijalnog Mome Kapora, Beograđanina nad Beograđanima, koji je sve čari i prepoznatljivi kosmopolitski duh Beograda pripisao upravo stalnim dolascima. U Beograd se neprekidno slivala pamet sa raznih strana i Beograd je svaku i svačiju pamet prihvatao. Svoje mudre glave Beogradu su posvetili došljaci iz ravnice ili oni sa nepreglednih planinskih masiva, a Beograd zvali svojom novom kućom. Jedan od njih bio je i sam Kapor. Beograd je bio i ostao balkanski Njujork, po svojoj otvorenosti, spremnosti da pruži ruku, potapše po ramenu, ohrabri daškom vetra u leđa... Ali, u Beogradu su svi, sa koje god strane došli, govorili jednim jezikom – i to svojim. Zato u slučaju Beograda problem „slivanja mozgova“ i nije bio problem, već njegova prednost i veličina. Mozgovi koji otplove daleko, u neka tuđa, hladna mora, čini mi se da nikada neće o svojoj „novoj kući“ govoriti sa toliko čiste ljubavi i privrženosti, sa kojima je Kapor govorio o Beogradu.
Krajem devedesetih bila sam „privilegovani“ državni stipendista, a za mesečnu stipendiju mogla sam da kupim jednu ili dve knjige. Za četiri godine studija od državnih para napravila sam solidnu mini-biblioteku. U njoj imam i Kapora i Albaharija. Možda baš zahvaljujući njima nikada nisam napustila svoj vrt O „dobrovoljnim izgnanstvima“ u daleke krajeve pisali su mnogi naši pisci. I te priče su po pravilu tužne. Da li su izgnanstva naših „mozgova“ baš uvek dobrovoljna, nisam sasvim sigurna. Niko ne bi otišao, bar ne zauvek, da mu je njegova zemlja obezbedila kvalitetne uslove života i adekvatno ga stimulisala za sve ono što bi on kao pojedinac mogao da joj pruži, moralno i materijalno.
David Albahari, u zbirci zapisa „Teret“, iz lične perspektive „dobrovoljnog izgnanika“ u Kanadu govori o tome da uopšte nije važno šta je uzrokovalo „izgnanstvo“. Postati „izgnanik“, tj. otići trbuhom za kruhom, znači ući u svet znakova navoda. Jer, kada si daleko od kuće, jednostavne reči kao što su dom, srce, zemlja, jezik nemaju jasno značenje. Nikada nisi načisto gde ti je adresa, a gde dom, čiji su ti koreni, a čije državljanstvo, na kom jeziku maštaš i plačeš, a na kom zarađuješ i kupuješ hleb... Nijedan „dobrovoljni izgnanik“ u inostranstvo, sve sam više sigurna, nikada neće moći o svom novom gradu govoriti sa onim kaporovskim zanosom sa kojim je Kapor obasipao svoj Beograd.
Postoji još jedna važna činjenica kada se priča o tom tužnom „odlivu mozgova“ – „napušteni vrt“. „Ako postoji dolazak, onda postoji i putovanje. Ako postoji putovanje, onda postoji i odlazak. Ako postoji odlazak, postoji i napušteni vrt“, napisao je Albahari.
Napušteni vrt je ova naša zemlja, iz koje su neki pobegli, a drugi su razmišljali da pobegnu. Ne mogu da odlučim koji od njih su hrabriji – oni koji su otišli, svesni razornog osećaja nostalgije koji ih tamo čeka, ili oni koji su ostali, svesni razorenog sistema vrednosti koji ovde vlada. Jedno je tačno, tvrdi Albahari - napušteni vrt se nikada ne može stvarno napustiti, tj. što se više od njega udaljavamo, on sve više ulazi u nas. Svaki naš „mozak“ koji je u potrazi za svojim snovima napustio ovaj vrt, izgleda manje-više isto: „na desnom ramenu sedi mu napušteni vrt, na levom novi jezik, a između njih je praznina koju nikada ništa neće popuniti.“. Zašto ova zemlja dopušta da njeni mladi ljudi koračaju evropskim i svetskim metropolama sa ovako jadnim i praznim portretima? Zašto im ne pomogne da koračaju puni optimizma i stvaralačke energije,  kao što je koračao Kapor?
Otići ili ostati - pitanje je sa kojim smo se svi barem jednom suočili. Završiti fakultet u roku, biti student generacije i imati velike ambicije, kada se to meni dešavalo, ovoj zemlji nije bilo dovoljno da te usmeri, posavetuje, pruži šansu. Sumnjam da je i danas drugačije. Krajem devedesetih bila sam „privilegovani“ državni stipendista, a za mesečnu stipendiju mogla sam da kupim jednu ili dve knjige. Za četiri godine studija od državnih para napravila sam solidnu mini-biblioteku. U njoj imam i Kapora i Albaharija. Možda baš zahvaljujući njima nikada nisam napustila svoj vrt.