Da li vam zvuči suludo da neki strani investitor može da sagradi fabriku akumulatora, a da ne može da otpočne sa radom, jer izvesni birokratski gospodari ne žele da mu izdaju dozvolu za rad. Reč je o fabrici i opštini  čiji je gradonačelnik iz DS, ali je i onaj koji blokira puštanje u rad strane investicije takođe iz te stranke, al’ on štiti drugu fabriku i njen monopol na srpskom tržištu vrednom desetine miliona evra godišnje

Rasim Ljajić je ovih dana javno konstatovao da je našoj Vladi potrebna rekonstrukcija.  Ima dobar rezon - ovako velika, skupa i neefikasna Vlada rekonstrukcijom bi preuzela inicijativu i iz jedne odbrambene pozicije prešla  u ofanzivnu aktivnost. Ne treba da pominjem da bi to u svakom slučaju odvratilo pritisak Tomislava Nikolića, i njegovu aktivnost na izazivanju vanrednih parlamentarnih izbora učinila teško ostvarivom. To je jasno svima; Rasimov rezon je ispravan, korektan, racionalan, ali pored svega toga u vladajućem delu doživljava se kao neprihvatljiv. Zašto? Prvi i presudni razlog je lične i partijske prirode. Svaki  manji ili veći šraf naše vlasti ima već ograničen manevarski prostor, već organizovanu interesnu grupu, privatne i stranačke kombinacije koje donose svakojaki profit. Ne treba da vam pominjem da je uvek u srpskoj politici glavni pokretač i glavni motiv, iza svih velikih priča i parola, u stvari novac, samo goli novac. Ne želim ovde da iznosim kako bi trebalo, ima ko za to prima platu, pa nek prezentuje to predsedniku Tadiću. Samo, predsednik mora da zna da je sve više onih koji mu prezentuju neistine, a on na osnovu tih neistina donosi pogrešne odluke, čije posledice osećamo svi mi građani, birači I kako onda da se izvrši rekonstrukcija Vlade, preraspodela upravljanja ministarstvima, javnim preduzećima i drugim profitabilnim resursima kad je već izgrađena snažna interesna pozicija budžetskih pijavica? Je l’ mislite da bi se jedan stranački  lider, koji je ustupio upravljanje samo jednim apotekarskim preduzećem,  datim njemu u koalicionom dilu, odrekao svog političkog kolača? Ne bi. Ne bi, jer je dobio pet miliona evra, a i tajkun, koji je „obezbedio“ da gazduje tim  javnim preduzećem, dobio je  15 miliona evra. Nije teško zaključiti da građani u tom gradu plaćaju najskuplje lekove, kao što nije teško zaključiti ni da se javnim sredstvima upravlja kao  alajbegovom slamom. Takvih dilova, gde političar uzme malo, ne mislim da je pet miliona evra malo, ali u poređenju sa 15 miliona, koliko zaradi tajkun za samo godinu dana povlačeći konce u datom javnom preduzeću što mu je omogućilo ulaganje u tako „poštenog“ političara, ima zaista mnogo za jednu ovako siromašnu i malu zemlju. Zbog toga je teško naterati koalicione partnere da se smanje, svojevoljno rastanu od ministarstava i drugih fotelja koje donose novac. Ne bi jedan prosečan stranac mogao poverovati da se u ovoj zemlji položaj direktora klinike, recimo, plaća 160 hiljada evra, pa onda taj direktor ima odrešene ruke u delu javnih nabavki za tu ustanovu i drugim koruptivnim poslovima. Ili da najkrupniji privrednici  imaju svoje voljene kadrove kojima kupuju ministarske položaje od jednog saziva Vlade do drugog, plaćajući milionske iznose strankama i liderima sa kojima sklapaju dilove. Sve je kod nas srozano, pa čak dotle da odnosi u političkoj i poslovnoj eliti ove zemlje sve više liče na relacije karakteristične za stočnu pijacu. Zato Rasimova ideja da je rekonstrukcija potrebna nema perspektivu, bar ne bez snažnog, a možda čak i kobnog otpora onih čiji bi interesi bili pogođeni jednom racionalnijom vlašću, koja bi efikasnije i uspešnije upravljala Srbijom u godini kad svetska kriza gazi i mnogo jače od nas. Da li vam zvuči suludo da neki strani investitor može da sagradi fabriku akumulatora, a da ne može da otpočne sa radom, jer izvesni birokratski gospodari ne žele da mu izdaju dozvolu za rad? Reč je o fabrici i opštini čiji je gradonačelnik iz DS, ali je i onaj koji blokira puštanje u rad strane investicije takođe iz te stranke, al’ on štiti drugu fabriku i njen monopol na srpskom tržištu vrednom desetine miliona evra godišnje. To su problemi koji se kriju iza pitanja poput rekonstrukcije Vlade. Reč je, zapravo, o novcu i zato te rekonstrukcije neće biti, jer bi otpori bili toliko veliki da bi umesto rekonstrukcije poduhvat završio kao pad Vlade. Zaista, ovako kako stvari danas stoje, neće nikome doneti korist. Ni građanima koji su šupljih džepova, ali ni poziciji ni opoziciji i na kraju privredi. Prosto, ovako primitivan sistem vladanja i poslovanja mora hitro da se počne menjati, jer nikome neće biti dobro. I tu dolazimo do čuvene situacije u kojoj su mnogi vladari Srbije padali u rupu. Predsednik Tadić je,  na obeležavanju dvadesetogodišnjice od osnivanja  Demokratske stranke, čini mi se po ko zna koji put, najavio oštru borbu protiv kriminala. Kaže čovek da neće biti milosti. Prosto, to ne ide tako. Ne želim ovde da iznosim kako bi  trebalo, ima ko za to prima platu, pa nek to prezentuje predsedniku Tadiću. Samo, predsednik mora da zna da je sve više onih koji mu prezentuju neistine, a on na osnovu tih neistina donosi pogrešne odluke, čije posledice osećamo svi mi građani. I ne treba zaboraviti Rasimov probni balon, bolje rekonstrukcija nego pad Vlade. Nijednoj Vladi u Srbiji ne želim principijelno pad pre isteka mandata, ali nikoga ne možete odbraniti od njih samih.