RAZGOVOR S POVODOM - TANASIJE UZUNOVIĆ, GLUMAC

Poreklo kao usud

“Zbog mog dede Nikole Uzunovića, koji je bio predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije u nekoliko mandata, sve što je porodica Uzunović godinama sticala komunisti su joj posle Drugog svetskog rata oduzeli, nacionalizovali, a nas su proglašavali kulačkim sinovima, buržujima”

Rođenjem je dobio preduslove da mu u životu bude lakše nego drugima, ali mu se to nije dogodilo. Nekada ugledna i bogata porodica, kao i njeno prezime, bili su mu usud, koji ga je sputavao, ali koga se nikada nije odrekao. Sve uloge koje je dobijao imale su negativni predznak. Bio je četnik, Nemac, neko ko mora izazvati otpor u gledalištu. Ipak, odigrao ih je, kao da mu od toga život zavisi. I zavisio je, bez obzira na brojne nagrade poput Oktobraske, Sterijine i mnogih drugih. Danas Tanasije Uzunović, glumac Narodnog pozorišta, zvanično u penziji („zbog racionalizacije broja zaposlenih, morao je da ode“, iako je igrao u pet predstava te 2005. godine), igra deda Rajka u veoma gledanoj seriji „Moj rođak sa sela“, čiji se nastavak očekuje. Kaže da veoma voli svoj rodni Niš u kome su njegovi preci doživeli veliku slavu, a njegova najbliža porodica i veliku tugu zbog svog porekla. To mu je u velikoj meri odredilo kasniji život.

Zbog čega ili koga vam se to događalo?
Pre svega, zbog mog dede Nikole Uzunovića, koji je bio predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije u nekoliko mandata. Komunisti mu to nisu oprostili, iako ničim nije dao povoda da tako bude. Sve što je porodica Uzunović godinama sticala, posle Drugog svetskog rata je oduzeto, nacionalizovano, a nas su  proglašavali kulačkim sinovima, buržujima.

Ko su, zapravo, bili Uzunovići iz Niša, o čijem se bogatstvu i ugledu i danas u tom kraju mnogo govori?
Moj pradeda Tanasije - Tasko Uzunović, čije ime nosim, imao je četvoricu sinova: Nikolu, Jovana, Ljupčeta i Savu, i kćerku Mariolu. Svi su bili visokoobrazovani. Tasko Uzunović je bio niški trgovac i veleposednik, i jedan je od kreatora ustanka za jug Srbije. On je zajedno sa Koletom Rašićem i Atanasijem Petrovićem, učiteljem Tasom, izneo ceo ustanak 1878. godine u srpsko-turskom ratu. Od četvorice Taskovih sinova, dvojica su poginula u ratovima za Srbiju. Sava je poginuo kod Soluna, a Ljupče na Jedrenu u jedinici Milovana Gavrilovića, koji je poznat po tome što je zarobio poslednjeg turskog pašu – Šukri-pašu. Tasko i svi njegovi sinovi nosioci su Albanske spomenice. Ratove su preživeli Nikola i Jovan Uzunović. Nikola je uspeo da se pred kraj Prvog svetskog rata ukrca na brod „Devanha“, koji je na putu iz Grčke torpedovan i spaljen, ali nije i potonuo. Posle rata, Jovan je, kao mlađi sin, ostao na porodičnom imanju kod Draževca (u blizini Aleksinca), a Nikola Uzunović se bavio politikom. Prethodno je završio pravni fakultet u Beogradu, posle čega se vratio u Niš. Bio je biran za sudiju i predsednika suda, potom je bio predsednik opštine i okruga, kao i poslanik u Skupštini Srbije. Posle sukoba kralja Aleksandra sa Nikolom Pašićem, Nikola Uzunović biva postavljen za ministra u Vladi Kraljevine Jugoslavije, a na lični predlog kralja Aleksandra Karađorđevića bio je i predsednik Vlade u nekoliko mandata.

“Moj pradeda Tanasije - Tasko Uzunović, čije ime nosim, imao je četvoricu sinova: Nikolu, Jovana, Ljupčeta i Savu, i kćerku Mariolu. Svi su bili visokoobrazovani. Tasko Uzunović je bio niški trgovac i veleposednik, i jedan je od kreatora ustanka za jug Srbije” Zanimljiva je priča oko kupovine imanja od turskog age?
Tasko Uzunović, potomak Uzun Stojana, koji je u  vreme Karađorđa došao sa granice Crne Gore i Hercegovine u Niš, radio je kod tog age kao baštovan. Imanje je bilo u Draževcu, kod Aleksinca. Kada se završio rat, niški paša je hteo da pokloni kralju Milanu svoj han. Tadašnji ministar Jovan Đorđević rekao je kralju da ne može da primi poklon, jer će onda i drugi to tražiti. Kralj je morao da plati, a inspiratore ustanka proizveo je u članove komisije za bezbedan povratak Turaka u Tursku. Sa svoje strane, aga, kod koga je radio Tasko Uzunović, želeo je da svoje imanje pokloni mom dedi Tasku. Pošto ni on nije mogao da primi poklon, dogovoreno je da ga kupi. Imanje je  otplaćivano sve do 1934. godine.

Šta je sada sa tim imanjem?
Nama su komunisti posle rata sve uzeli. Na tom imanju bila je kuč-kula, kuća u kojoj je živeo aga. Kasnije smo i mi tu živeli. Kula je srušena, a imanje koriste neki drugi ljudi. Nedavno je opština Aleksinac htela da to imanje ustupi ili proda za neku gradnju. Moja sestra Mariola, koja živi u Nišu, uspela je da to nekako, za sada, zaustavi.

“Nudili su im to, ali u Vojvodini. Moj deda Jovan rekao je: ‘Ako nisam domaćin na svome, kako bih bio na tuđem imanju’. Odbio je. Pošto nije dobio po zakonu predviđenih 15 hektara, odbio je i ponuđena tri. Sve je rađeno da im ništa ne ostane. Od tih dana do danas Uzunovići nemaju ništa” Da li je porodica Uzunović imala još nešto, osim ta dva imanja?
Članovi porodice Uzunović redovno su se školovali i bili su, uglavnom, agronomi i pravnici. Meni su komunisti učinili uslugu što sam otišao na glumu. Deda-stric Nikola bio je pravnik i, kao što rekoh, predsednik vlade. Moj deda Jovan radio je na imanju, a to je posle činio i moj otac, kao agronom. Nikola je sagradio kuću na Dedinju, koju su mu uzeli i poklonili američkoj ambasadi. Imao je kuću u Nušićevoj, kao i kuću „Devanha“ u današnjoj ulici Kralja Milana. „Devanha“ je dobila ime po portugalskom brodu, koji mu je spasao život u Prvom svetskom ratu.

Koje je obrazloženje bilo za oduzimanje imovine?
Oduzeto je pod obrazloženjem da smo bili kulaci, buržujska porodica,  ratni profiteri. Moj otac nije ništa radio za vreme rata, nije sarađivao sa okupatorom, ali mu je, ipak, sve uzeto. Kuće, koje je Nikola gradio po Beogradu, gradio je tako što je  zaduživao imanje, stavljao ga pod hipoteku. Imao je ministarsku platu koja je bila manja od plate glumca-prvaka u pozorištu. To mi je svojevremeno rekao Ciga Jerinić, koji je to  istraživao. Uzunovići nisu imali štekovane pare u bankama, naročito ne u inostranstvu. Nikola je govorio - ko drži pare u stranim bankama, taj je izdajnik.

“Kad je došao Tito, prvo se namerio da uzme baš kuću Nikole Uzunovića, no videvši da je prazna, bez umetničkih vrednosti, odustao je, ali ju je poklonio Amerikancima za ambasadu” Da li je bilo nekog suđenja pre oduzimanja imovine?
Uzunovići su izvođeni pred sud, ali nikad im ništa nije nađeno. Desilo se da seljaci iz sela Draževca izađu, stanu pred vlast i kažu “pobijte prvo nas, pa onda Uzunoviće“. Moj otac je kasnije bio po zatvorima, podmetali su mu razne optužbe, bio je tučen. Sećam se, bio sam mali,  otac se vratio iz zatvora, a moja majka ga nije poznala. Pokušali su da mu podmetnu, potkazivali su ga oni kojima je spasavao živote, ali ne i seljaci sa imanja u Draževcu. Za vreme rata njegov brat Milorad,  moj stric, zarobljen je i odveden u Osnabrik, a moj otac je učestvovao u šestoaprilskom ratu 1941. godine na Prokletijama. Sa Nemcima nije sarađivao, ali ipak su mu sve uzeli. Umro je tužan. Stalno je govorio – „ajde što su uzeli, ali što su upropastili“.

“Tada sam video i da je Bojan Stupica sa Titom bio na ti. Bili su tu i Pepica i Edvard Kardelj, kao i Rodoljub Čolaković. Čolaković me je pozvao i pitao jesam li iz Niša, kao i šta mi je Nikola Uzunović. Pitao me: ‘Jesi li ti komunista?’ Kažem da nisam, a on će: ‘A zašto nisi?’ Kažem: ‘Pa, ne da mi jedan starac.’ ’Koji starac, da nije otac?’ “ Da li je vašoj porodici u zamenu za oduzeto, ponuđeno nešto drugo?
Bilo je rečeno da, po pravilu, svaki od braće - Jovan i Nikola - dobiju po 30 hektara zemlje. Nudili su im to, ali u Vojvodini. Moj deda Jovan rekao je: „Ako nisam domaćin na svome, kako bih bio na tuđem imanju“. Odbio je. Pošto nije dobio po zakonu predviđenih 15 hektara, odbio je i ponuđena tri. Sve je rađeno da im ništa ne ostane. Od tih dana do danas Uzunovići nemaju ništa. Moja sestra, koja živi u Nišu, pronašla je jednu porodičnu kuću u Nišu, koja je nekim slučajem preživela. Nigde ne postoji da je nacionalizovana, konfiskovana. Jednostavno su je oteli i zaboravili da je uknjiže, ali mi smo kao vlasnici uknjiženi na tu kuću. Međutim, stanari, koji su tu stanovali svih ovih godina, sada, na osnovu nje, traže po nekoliko stanova.

Zašto je vaš otac robijao, ako nije pripadao nijednoj strani?
Dopao je zatvora samo zato što su mu, kao agronomu, dali da pogleda meso, koje je uvoženo iz Bugarske. Rekao je da nije dobro, da je bolesno, a na putu ka Nišu išli su kamioni sa  svinjama čije je meso pregledao. Do Niša su sve uginule, a mog oca su proglasili neprijateljem saradnje sa susedima i strpali u zatvor.

Ali vaš deda Nikola umro je, ipak, u dvorištu svoje kuće na Dedinju?
Nikola je sagradio tu kuću, ali nije imao para da kupi nameštaj. Govorio je: „Ja sam za ovoliko imao, vi nastavite“. Kad su Nemci ušli u kuću, tamo je bio samo jedan gvozdeni krevet. Prvo su je oni uzeli za svoje potrebe. Kad su odlazili, nisu odneli ništa. Kad je došao Tito, prvo se namerio da uzme baš kuću Nikole Uzunovića, no videvši da je prazna, bez umetničkih vrednosti, odustao je, ali ju je poklonio Amerikancima za ambasadu. Kada je američki ambasador Džordž Alen došao, video je da u baštenskoj kućici neko stanuje. Pokucao je, a vrata mu je otvorio Nikola Uzunović, odbivši da se rukuje s ambasadorom uz obrazloženje da ne može da pruži ruku nekome ko mu je oteo kuću. Alen se silno iznenadio, reagovao kod svoje vlade, kod Tita. Nikoli je ponuđen novac za otkup kuće, kao i kuća kod bioskopa „Zvezda“. Odbio je uz objašnjenje da njegova kuća nije na prodaju. Ostao je do kraja života u toj baštenskoj kućici i umro 1954. godine.

Da li je Nikoli suđeno posle rata, kao predsedniku kraljevske vlade?
Mislim da je Nikoli spaslo život to što nije hteo da potpiše apel protiv komunista. Naime, Nikola je napustio politiku 1935. godine. Tokom 1941. godine došao mu je Velibor Jonić, šef policije u vladi Milana Nedića, i zatražio da potpiše apel protiv komunista. Mada izraziti antikomunista, Nikola mu je odgovorio: „Velibore, sada je rat, a ja u ratno vreme ne potpisujem ništa. Mi ćemo u našem narodu rešavati stvari putem izbora, dakle političkim putem, a ne pomoću Nemaca“. I Milan Grol je dolazio kod njega sa pitanjem šta da se radi, jer se komunisti organizuju. Uzunović je odgovorio: „Znam ja naš narod, mi ćemo komuniste dobiti na izborima“.

Vi ste jedan od naslednika svega tog nacionalizovanog i oduzetog bogatstva, a godinama ste u Beogradu bili podstanar. Sada živite u potkrovlju. Ima li i Nikola naslednike?
Nikolin sin Branko dobio je neki stan u Nušićevoj ulici u zamenu za oduzeto, što nije, naravno, odgovaralo vrednosti oduzetog. Toliko je to malo bilo da nisu mogli da me prime kada sam došao na studije u Beograd. Mi vodimo sporove za tu imovinu, ali je država na potezu. Treba da donese zakon o denacionalizaciji. Ako je zaista ovo demokratija, onda je ona morala da počne od toga, od rehabilitacije ljudi, koji su nepravedno osuđivani, do vraćanja otetog. Ukoliko država to ne uradi, onda su naša očekivanja izneverena, onda je peti oktobar bio prevara. Naravno da bi neko u tom slučaju izgubio. Izgubili bi ljudi koji su živeli na tuđem imanju, u tuđim krevetima, igrali se tuđim igračkama, živeli na tuđim suzama.

Kako su reagovali roditelji, kad su čuli da idete na studije u Beograd?
Otac mi je rekao da nema para da me školuje dalje od kuće. Umešala se niška opština i napravila, za mene, neshvatljiv gest. Dodelila mi je stipendiju na osnovu predstava koje sam igrao. Diplomirao sam na Akademiji sa desetkom u klasi Mate Miloševića i taj period bio je za mene  nešto najlepše u životu. Naši profesori učili su nas, ne samo glumi, već i životu, ponašanju. Govorili su nam da gluma nije samo interpretacija, već i pitanje morala.

A onda su došle uloge Nemaca, četnika, negativaca. Radili ste u Jugoslovenskom dramskom?
U životu sam igrao dosta negativnih uloga. Ali glumac prilazi svakoj ulozi kao neispitanom terenu. Sa glumom je veoma povezana psihologija. Ono što je u glumi najinteresantnije jeste to istraživanje, proba. Vi tako, zapravo, dopirete do duše jedne ličnosti. Tako sam prilazio i svojim negativnim Nemcima. Naravno, celog života me je pratio nekakav pritajeni odijum zbog porekla, a znate ko me je branio u JDP - Bojan Stupica.

Kako vas je branio?
Bojan je znao u kakvoj sam materijalnoj situaciji, i kad sam krenuo u vojsku, naložio je da mi se svakog meseca šalje po 25.000 dinara. Bojan je, inače, bio veoma strog čovek. Jednog dana dođem na probu, a meni kažu – „javi se Bojanu“. Mislim, sinoć je predstava bila u redu, šta li sam pogrešio? Odlazim kod njega s nelagodom, a Bojan će: „Uzunoviću, jesi li ti iz Niša?“ Kažem - jesam, a već mislim da treba da kupim stvari iz pozorišta. Bojan nastavlja: „A šta ti je Nikola Uzunović?“ Odgovaram - deda. Bojan me pogleda i kaže: „Šta je, Bumbar, tako nas je zvao, šta si ubledeo? Nikola je bio odličan govornik. Znao je da govori po 12 sati, bez papira i koncepta. Zvao sam te da govoriš Titove govore, na otvaranju Doma omladine u Jajcu.“ Otišli smo Svetlana Bojković, Miša Janketić, Ljuba Tadić i ja, između ostalih.

Jeste li videli Tita?
Tada sam ga prvi put video. Program je trajao dosta dugo, bili su glumci iz svih republika. Tito je ostao sa nama nekih 45 minuta. Stajali smo u špaliru i ja sam čekao da se pojavi. Očekivao sam da će to biti neki ogroman čovek.Vidim, razmiče se špalir, ali ne vidim da Tito dolazi. Odjednom se on nađe ispred mene. Bio je nizak čovek, ali izuzetnog izgleda i čeličnog pogleda. Tačno, imao je vrlo prodorne oči.

Da li vam se obratio?
Jeste. Pružio mi je ruku i kazao: “Vidi, boga ti, kako si ti to naučio. Ja sam i zaboravio šta sam sve govorio.“ Tada sam video i da je Bojan Stupica sa Titom bio na ti. Bili su tu i Pepica i Edvard Kardelj, kao i Rodoljub Čolaković. Čolaković me je pozvao i pitao jesam li iz Niša, kao i šta mi je Nikola Uzunović. Pitao me: „Jesi li ti komunista?“ Kažem da nisam, a on će: „A zašto nisi?“ Kažem: „Pa, ne da mi jedan starac.“ „Koji starac, da nije otac?“, pita me Čolaković. A meni je već bilo dosta tih pitanja. Kažem da mi sveti Nikola ne da da idem u komuniste. Nasmejao se i pohvalio moju interpretaciju Titovih govora. Ipak, ostalo je to osećanje da me je apostrofirao, izdvojio. Tačno su znali ko sam.

Televizijska publika vas ponovo gleda u zapaženoj seriji „Moj rođak sa sela“ u ulozi deda-Rajka?
Meni je Rajko blizak lik. Moja majka je rođena u Belanovici, ispod Rudnika, kao dete sam upoznavao ljude iz tog kraja. Kada smo spremali snimanje, ja sam izuzetnom mladom reditelju Marku Marinkoviću rekao da bih voleo da deda-Rajko ima belu košulju, da uvek bude obrijan i da nosi narodnu nošnju. Pamtim jednog seljaka iz Belanovice od koga su moja majka i tetka uzimale med. On je uvek imao belu košulju, nošnju, bio je uvek obrijan i čist. Uz to, bio je vrlo obrazovan čovek, a bavio se poljoprivredom. Meni je to bio prototip za deda-Rajka. Naše serije su učinile mnogo lošu uslugu našem selu i seljacima, a naša zemlja je seljačka. Nije tačno da se seljak ne kupa, da se ne brije, češlja, da ne živi normalan život. To su normalni ljudi, koji imaju svoje drame, svoje ljubavi, imaju svoje tragedije, svoje lepe, ali i teške trenutke i žive na selu, baveći se nekim plemenitim poslom.

Igrali ste i Gagulića u „Gorkim plodovima“, to je suprotan karakter Rajku?
Taj čovek je, takođe, naša današnjica, naša tragedija, konačno. Nije Siniša Kovačević izmislio da je na Bulevaru kralja Aleksandra pronađena glava čoveka u kontejneru. To je naša istina. Pogledajte te bande po Beogradu. Neko mora da bude vinovnik toga - to su ljudi bez potke, ljudi kojima ništa nije sveto na ovom svetu. Ja sam religiozan čovek i to me uči da budem svestan, da mi je data mogućnost da živim i da od tog života nešto napravim, ali da nisam svemoguć. A Gagulić toga nije svestan. On smatra da je svet napravljen zbog njega i da je sve moguće na ovom svetu. Prema tome, moja osuda takvih ljudi je moj Gagulić.

„DOBIĆEŠ HONORAR, NEMOJ DA RADIŠ“
Pod kakvim su tretmanom bili Uzunovići, može vam posvedočiti još jedan primer iz mog života. Mislim da je to bilo 1969. Spremala se proslava Titovog rođendana, zove me jedan od organizatora proslave da učestvujem i ja. Iznenadio sam se, jer na tim proslavama za mene nije bilo mesta. Dobili smo tekstove i počeli da učimo, onda nam taj isti organizator kaže: „Napišite svoje generalije, da znamo ko je ko“. Posle toga, sećam se, zove me taj organizator na razgovor. Kaže: „Znaš, ovo je mnogo dugačko, nemoj ti to da učiš, platićemo ti i honorar, samo nemoj da učiš“. Pitam da li loše radim, jer ja ne mogu da primim pare za nešto što nisam radio. On mi odgovori: “Čuj, nisam ja kriv što ti je deda bio predsednik kraljevske vlade. Kad su ovi naši videli, odmah rekoše – briši tog.“