PROF. DR DARKO TANASKOVIĆ

Turski cilj - regionalna sila Balkana

Neoosmanizam je shvatanje da Turska, kao naslednica Osmanlijskog carstva, na osnovu svoje “geografske i istorijske dubine”, ima posebnu odgovornost za regione koji su nekad bili u sastavu imperije

Turska poslednjih godina pokazuje veliko interesovanje za Balkan, a njeni privrednici, kojima ekonomska kriza nije nanela veću štetu, voljni su da se više angažuju u regionu. Njihovo prisustvo niko ne dovodi u pitanje, ali se čini da to rade kao da se na Balkanu ništa nije promenilo u minulih nešto manje od sto godina, zasnivajući svoju spoljnu politiku prema Balkanu na ideji obnove Osmanlijskog carstva, uz nastojanje da te svoje ciljeve legitimišu protivrečnim konceptom susedstva bez zajedničke granice.
Na koji način Turska „osvaja“ Balkan, pitali smo prof. dr Darka Tanaskovića, našeg poznatog orijentalistu, nekadašnjeg ambasadora SRJ u Turskoj, zatim u Azerbejdžanu i Vatikanu.
„Turska nastoji da se na Balkanu afirmiše kao regionalna sila, kao država kadra da posreduje u rešavanju otvorenih pitanja koja još uvek opterećuju ovaj osetljivi evropski prostor, kao garant njegove stabilnosti, pokretač ubrzanog razvoja i predvodnik u procesu evrointegracije. Da bi ostvarila projektovane ciljeve, zvanična Ankara se promišljeno i usklađeno služi svim komparativnim prednostima koje Turska u sadašnjoj konstelaciji međunarodnih odnosa ima ili misli da ima. Njeni aduti nikako nisu za potcenjivanje“ , kaže prof. Tanasković.

ODNOS PREMA ISLAMSKOJ ZAJEDNICI
Može li Turska da izdejstvuje prekid sukoba u Islamskoj zajednici u Srbiji i spreči prodor radikalnog islama na Balkan?
Turska je i dalje daleko najuticajnija muslimanska država na Balkanu, pored ostalog i zato što je ustavno laička i demokratska, pa time i prihvatljivija za Zapad. Turski islam je i tradicionalno bliži našim muslimanima, na šta Ankara s razlogom i računa. Druga je priča šta se događa s “turskim islamom” u Turskoj. Što se tiče raskola unutar Islamske zajednice u Srbiji, tursko posredovanje zasad nije dalo konkretne rezultate, jer se podela između IZ Srbije i IZ u Srbiji kreće i linijom različitih odnosa prema neoosmanizmu.
Da li je na sceni neoosmanizam?
Neoosmanizam  je  u turskoj spoljnoj politici objektivno prisutan već poduže, ali je od 2009. godine, dolaskom Ahmeta Davutoglua na mesto ministra inostranih poslova, i doktrinarno promovisan u platformu državnog nastupanja Turske, iako ga, iz predostrožnosti, tvorac geopolitičkog koncepta “strategijske dubine” tako ne naziva. On se čak ljuti na domaće i strane analitičare i komentatore koji upravo na osnovu njegovih izjava i postupaka zaključuju da je nepobitno reč o neoosmanizmu.

Šta je neoosmanizam, koji su njegovi koreni i ciljevi?
Ukratko rečeno, neoosmanizam je shvatanje da Turska, kao naslednica Osmanskog carstva, na osnovu svoje “geografske i istorijske dubine”, ima nekakvu posebnu odgovornost za regione koji su nekad bili u sastavu imperije, kao i privilegovano pravo da u njima vaspostavi svoj  prevashodni uticaj, čime će izaći iz dosadašnje relativne pasivnosti i delotvorno se uključiti u kreiranje novog međunarodnog poretka, i to ne samo u regionalnim, već i u globalnim okvirima. Bez obzira na sve razlike koje ih dele, pa i oštro suprotstavljaju, izuzimajući  komunističku levicu i srazmerno malobrojne pravoverne kemaliste, sve političke snage u Turskoj privržene su neoosmanističkom viđenju misije svoje države.  

Kako mi treba da se postavimo prema tom pitanju?
Turska je važan balkanski partner s kojim se mora što intenzivnije sarađivati u svemu što je obostrano i regionalno korisno, a ne protivreči vitalnim i dugoročnim interesima Srbije i srpskog naroda. Potrebno je, stoga, istrajno ukazivati  na to da neoosmanizam nije najbolja preporuka za ravnopravnu i konstruktivnu saradnju, jer počiva na takvom istorijskom i vrednosnom revizionizmu kakav za Srbe, a i većinu ostalih balkanskih naroda, sem za muslimanske zajednice,  ne može biti prihvatljiv.  

Gde se Turska nalazi u spoljnopolitičkim planovima Srbije i kako se način na koji Ankara ostvaruje svoje interese odražava po naše interese?
Nemam saznanja koja bi mi omogućila da odgovorim na ovo pitanje. Pretpostavljam da oni koji  spoljnopolitički brinu o interesima Srbije uvažavaju neosporan regionalni značaj i “specifičnu težinu”  Turske, pa nastoje da s njom razviju što sadržajniju saradnju. Verujem, takođe, da su svesni i neoosmanističkog naličja nasmejanog partnerskog lica Turske i da će pronaći uravnoteženu formulu odnosa, koja će u datim okolnostima biti optimalna.

Kako ocenjujete odnos Turske prema Kosovu, BiH i RS, budući da to nije neposredno njen problem?
Najnepovoljnije strane neoosmanizma za Srbiju i za srpski narod došle su do punog izražaja upravo u vezi s Bosnom i Hercegovinom, Kosovom i Metohijom i, potencijalno, Republikom Srpskom. U svim fazama jugoslovenske krize Turska je otvoreno i odlučno podržavala muslimane/Bošnjake i albanske separatiste, a tu pristrasnost je, uprkos donekle ublaženoj retorici, održala sve do danas. S takvim  stavom Turska teško može biti faktor prevazilaženja razlika, nalaženja svima prihvatljivih trajnih rešenja i pomirenja na bivšem jugoslovenskom prostoru. Uspostavljanje nakaradne ekvidistance, prema kojoj je Turska za Bošnjake ono što su Srbija za Srbe, a Hrvatska za Hrvate, nije ništa drugo do operacionalizacija neoosmanističke ideje.

Da li je približavanje Turske Srbiji samo deo neoosmanlijskih težnji, ili je ona trojanski konj Vašingtona kako bi se smanjio uticaj Rusije?
Neoosmanizam je kompleksna civilizacijska matrica, celovit pogled na svet i sveobuhvatna ideologija. Nastupanje prema Srbiji je samo jedan segment spoljnopolitičke doktrine koju sprovodi islamistička vlada premijera Erdogana. Turska na Balkanu dejstvuje i u skladu s aktuelnim američkim projekcijama za ovaj region, ali nikako nije isključivo američki poslušnik, kako se neretko pretpostavlja. Ona u prvi plan uvek stavlja sopstvene taktičke i strategijske interese, pa tako ni za Vašington nije lak partner, što se tokom poslednjih godina pokazalo u više navrata.

Postoji li sukob interesa zvanične Ankare i Vašingtona na Balkanu, s obzirom na to da Turska na sebe gleda kao na „velikog brata“ u odnosu na muslimansko stanovništvo?
Rekao bih da je sukob interesa između SAD i Turske srednjoročno najmanje moguć na Balkanu.

Ima li sukoba interesa između Turske i Rusije?
Odnosi između Rusije i Turske su u vidljivom usponu, posebno na ekonomskom i energetskom planu, što (privremeno) u drugi plan potiskuje njihovu političku složenost, posebno u nekim regionalnim kontekstima, među koje spada i Balkan.

Zanimljiv  je naizgled neutralan stav, odnosno ćutanje Grčke i Bugarske prema turskim nastojanjima? Možete li da prokomentarišete takav odnos ovih država?
Pokušaj  iole određenijeg odgovora na ovo veoma važno pitanje iziskivao bi zaseban razgovor, pa i čitavu studiju. Sigurno je da u grčkom i bugarskom javnom mnjenju nema mnogo više simpatija za neoosmanistička posezanja Turske, nego u našem. Zvanične politike ovih dveju država su tokom poslednjih dveju decenija, svaka iz svojih razloga, odabrale da se otvoreno ne protive turskom neoosmanizmu, pouzdajući se u to da Turska mora poštovati mehanizme kojima se regulišu odnosi u NATO paktu, kao i činjenicu da su ove dve susedne države članice EU. Njihov je rezon „bolje s Turskom u istom društvu nego protiv nje“. Srbija, međutim, nije u položaju da može tako rezonovati.

KOMPENZACIJA
Kako članice EU gledaju na sve veće interesovanje Turske za Balkan?
Pošto je Turska, čini se, objektivno sve dalja od članstva u EU, evropske države smatraju da bi joj veća uticajnost na Balkanu mogla biti svojevrsna kompenzacija i da bi ona tako ostvarila privilegovano partnerstvo s Briselom, za koji je stabilnost jugoistočne Evrope od velikog značaja. Prenaglašeni neoosmanizam u turskom povratku na Balkan počinje, ipak, da smeta pojedinim faktorima u EU.