DVODOMNI PARLAMENT

Između stvarne potrebe i užih interesa

Dok predstavnici političke elite smatraju da je Unija regiona dobar put da G 17 plus obezbedi sebi mesto u Narodnoj skupštini, niko od njih ne odriče da je Mlađan Dinkić u pravu kada kaže da se Srbija van Beograda i Vojvodine ne čuje. Ipak, da li je stvaranje dvodomne skupštine rešenje za uspešnu regionalizaciju i kreiranje ravnomernog razvoja države?

U jednome Mlađana Dinkića niko neće moći da ospori: svi u zemlji Srbiji znaju za platane u prestoničkom Bulevaru Kralja Aleksandra, ali niko ne zna šta se dešava u jednoj Merošini. Nije baš doslovce to nazvao tragičnim apsurdom, ali je bilo jasno na šta predsednik G 17 plus misli. Bilo je to na osnivanju Unije regiona, nove političke asocijacije  malih pokreta i stranaka građana u unutrašnjosti Srbije. Onda kada je Rambo Amadeus spočitnuo vladi da je sramota što se niko od ministara, ni nakon nedelju dana od početka poplava u zaječarskom kraju, nije pojavio da obiđe ljude kojima su nabujali Timoci preplavili kuće, oranice. Dinkić je imao odgovor: treba stvoriti dvodomnu skupštinu, u kojoj će regioni imati svoje predstavničko telo i tako se boriti lakše za svoje mesto pod suncem. Ipak, jesu li asocijacije lokalnih pokreta u unutrašnjosti i partija, kao i tako radikalan zahvat poput stvaranja dvodomnog parlamenta, zaista odgovor na sve veću razliku u bogatstvu pojedinih oblasti Srbije? Ili je ovde reč o borbi za siguran ulazak u Narodnu skupštinu nakon sledećih izbora?
Dinkić imao odgovor: treba stvoriti dvodomnu skupštinu, u kojoj će regioni imati svoje predstavničko telo. Ipak, da li je ovo odgovor na sve veću razliku u bogatstvu pojedinih oblasti Srbije? Ili je reč o borbi za siguran ulazak u skupštinu nakon sledećih izbora? Najpre, Unija regiona. Pre nekoliko dana, ta stranka koja je već godinama tas na vagi za izgradnju vladajuće većine, okupila je nekoliko lokalnih lidera poput Boška Ničića, predsednika opštine Zaječar, zatim Veroljuba Stevanovića, gradonačelnika Kragujevca, i proglasila formiranje unije partija i pokreta građana iz onoga što se danas u Srbiji zove „unutrašnjost“. Lider ekspertske stranke to je obrazložio razlikama između pojedinih delova zemlje i pridavanju značaja pojedinim temama. Ipak, kao retko kad u novijoj istoriji srpskog parlamentarizma, Dinkićeve kolege iz drugih stranaka, ali i analitičari, složili su se oko krajnje svrhe pomenute Unije regiona.
„Cenzus, to je cilj ove ideje. I, da se razumemo, to je legitimno druga je stvar koliko je korisno za Srbiju“, kaže za “Akter” Dragan Todorović, potpredsednik Srpske radikalne stranke. Da je reč o stvaranju kakve-takve političke platforme za novu asocijaciju, što Unija jeste, u situaciji kada se teško sagledava sopstvena budućnost na političkoj sceni Srbije i naročito u eventualnoj koaliciji sa DS, slažu se i Marko Đurišić, predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke, politički analitičar Đorđe Vukadinović (koji kaže i da je kroz spin o borbi za treće mesto među onima sa obezbeđenim ulaskom u Skupštinu zapravo počela borba za cenzus), ali i Milica Radović, potpredsednica DSS.
„Stvar je u tome da se u poslednje vreme često raspravlja o ideji ukrupnjavanja političke scene i stvaranju dva politička bloka“, kaže Radovićeva. „To je, međutim, na dugom štapu zbog prevelikih razlika među partijama. Ali, ukoliko bi došlo do toga, manje partije bi u takvom sistemu mogle graditi sebi budućnost priklanjanjem jednom od ta dva bloka, ili da rade ovako kako to G 17 pokušava sada da uradi. Čini se da tu neko sebe ne vidi kao stožera bilo koje od dve moguće opcije.“
Ipak, Marko Blagojević iz CeSID-a se ne slaže u potpunosti sa ovakvim procenama:
„G 17 plus je specifična stranka. Za razliku od većine drugih partija, oni izbornu kampanju počinju sa tri odsto, a završavaju je sa šest ili sedam. Zato što vode kampanju u stilu ‘čovek na čoveka’. Takođe, ne treba zaboraviti da su ljudi koji se sada okupljaju u tu novu asocijaciju već dokazali da mogu da rešavaju probleme u svojim sredinama i, još važnije, da osvoje glasove. Sa Unijom, oni bi mogli postati igrači na daleko višem nivou no što su to do sada bili. Sve zajedno, to je debeo šlag na torti ove stranke i odličan argument za dalje koalicione dogovore.“
Vladimir Ilić, politički direktor G 17 plus, takođe tvrdi da je priča sa cenzusom relativna, a i u kontekstu ideje o dvodomnom parlamentu, veoma pojednostavljena: „Vrlo sam siguran da možemo samostalno ući  u Skupštinu i to smo već dokazali. Međutim, što se Unije tiče, ona je okupljena oko zajedničke platforme čija je glavna pretpostavka ravnomerni razvoj svih delova države. Ko ide dalje od Beograda, razume o čemu govorimo.“ U prevodu, dvodomni parlament u kome bi regioni činili posebno veće, nije ta očekivana kohezivna politička platforma za Uniju regiona, već je to sama potreba da se sve oblasti Srbije ravnomerno razvijaju.
Svi u zemlji Srbiji znaju za seču platana u prestoničkom Bulevaru Kralja Aleksandra, ali niko ne zna šta se dešava u jednoj Merošini Ova, samo na prvi pogled privlačna ideja nije zamisao ljudi iz G 17 plus (iako će oni reći da se o tome razgovaralo, povremeno), već Boška Ničića, predsednika opštine Zaječar, i Veroljuba Stevanovića, gradonačelnika Kragujevca. Sada je, međutim, lansirana  u trenutku kada je novi Zakon o Skupštini, očito samo početak u reformisanju našeg najvišeg zakonodavnog tela inače poodavno izašlog na zao glas kao veliki trošadžija narodnih para, bio na stolovima poslanika. Narod se, uistinu, zabavio nad početkom prolećnog zasedanja Skupštine. Garda, crveni tepih i državna himna trebalo je da označe početak vraćanja značaja telu koje bi, inače, trebalo da bude najviša vlast u državi. No, na pravu razliku između lepe simbolike i lošeg stanja naše Skupštine podsetio je i Dragan Marković Palma, rekavši da poslanicima ne trebaju Garda i crveni tepih, već više ozbiljnosti u radu, dostojanstva. Bila je to, zapravo, poruka da za ozbiljnu državu treba i ozbiljna Narodna skupština. To je mnogo više od finansijske nezavisnosti koja se uspostavlja upravo donetim zakonom. Sve zajedno, našem parlamentu predstoji reforma, što ne kriju ni vlast niti opozicija. Ali, treba li nam još jedan dom u Skupštini? Kakva je korist od toga, i koliko bi to koštalo?
Ne treba zaboraviti da su ljudi koji se sada okupljaju oko te nove asocijacije već dokazali da mogu da rešavaju probleme u svojim sredinama i, još važnije, da osvoje glasove. Sa Unijom, oni bi mogli postati igrači na daleko višem nivou Vladimir Ilić kaže da je dvodomnost Skupštine još uvek samo ideja o kojoj vredi razmišljati: „Reč je pre svega o mogućem mehanizmu koji bi olakšao ljudima iz unutrašnjosti da ih u centrima odlučivanja bolje čuju. Ne moram da podsećam na strahovitu depopulaciju koja se odvija u unutrašnjosti Srbije, niti da važimo za zemlju sa najvećim regionalnim razlikama u ovom delu Evrope. Dvodomni parlament će se verovatno naći u budućem programu Unije regiona. Ipak, reč je o ideji koja zahteva opšti društveni konsenzus, promenu Ustava, zakona. Zato je to nešto o čemu tek treba razmišljati.“
Istorija dvodomnosti nije nepoznata na ovim prostorima. Najpre, još Ustavom koji je doneo kralj Aleksandar Obrenović bila su predviđena dva doma Skupštine. Srbija je tada bila monarhija, a stvaranje plemstva jedan od društvenih i državnih zadataka, pa je upravo elita trebalo da čini taj gornji dom srpske Skupštine. Ovu ideju su svojevremeno zastupali i Stojan Novaković, Milan Piroćanac, pa i Slobodan Jovanović.
I SFRJ je imala dvodomnu saveznu skupštinu. Čak i u vreme SRJ veće republika je postojalo i u njemu su obe članice te zajednice – Srbija i Crna Gora – bile jednako zastupljene, bez obzira na razlike u njihovoj veličini. Jer, funkcija dvodomnosti jeste da  omogući bolje zastupanje interesa svih teritorijalno administrativnih jedinica u jednoj državi.  Upravo je u tome stvar: svi sagovornici “Aktera” podsećaju na to da u većini slučajeva dvodomne parlamente imaju federacije ili konfederacije.
„Srbija to, međutim, nije. Mi smo mala zemlja, nismo federativno uređeni i kakva je onda svrha dva doma u Skupštini?“,  pita se Đorđe Vukadinović. Vukadinović podseća da je svojevremeno DSS imala ideju o dva doma od kojih bi jedan bio predstavničko telo regiona.
„Taj predlog je bio za suštinsku decentralizaciju, bez stvaranja veštačkih granica između regiona i bez mogućnosti da se te granice, shodno geografskim, privrednim, ekonomskim i kulturnim osobenostima regiona, formiraju. No, tada to druge stranke nisu želele, pa ni G 17 plus“, podseća Milica Radović. A, što reče Vukadinović, taj projekat je i računao sa daleko većim brojem regiona no što je nedavno prihvaćenih pet statističkih regiona. Otud je i bila mala mogućnost da regioni postanu embrioni moguće dezintegracije države. To je upravo ono na šta upozorava Dragan Todorović:
„Očevidno je da rastakanje Srbije još uvek nije gotov proces. Zato ja ovu ideju ne bih vezivao za Dinkića. Bojim se da, kad se uzmu u obzir svi zameci separatizama kod nas, da bi se regioni relativno brzo pretvorili u stranke manjina, a samim time bi i taj dom postao ne veće nacionalnih manjina nego veće regiona.“
Za razliku od Todorovića, Milica Radović i Marko Blagojević ne misle da bi ovakav dom mogao biti uvod u federalizaciju Srbije. Ponajviše zato što je sama ideja veoma daleko od ostvarenja. „A i nemamo jasno definisane regione sa kojima bi se njihovi stanovnici identifikovali“, smatra Marko Blagojević. Blagojević takođe veruje da je decentralizacija zapravo činilac spajanja države: „Ako uporedimo dva statistička regiona, Beograd koji ima dva miliona stanovnika, i istočnu Srbiju gde su jedva nakupili nekoliko stotina hiljada da bi zadovoljili standard EU, vidimo ogromnu nesrazmeru. Regionalizacija služi da bi jedna država obratila pažnju na svaku svoju oblast na pravi način, uz uvažavanje njenih specifičnosti, jer samo tako se može obezbediti ravnomeran razvoj.“
Reč je o mehanizmu koji bi olakšao ljudima iz unutrašnjosti da ih u centrima odlučivanja bolje čuju. Strahovita je depopulacija u unutrašnjosti Srbije. Važimo za zemlju sa najvećim regionalnim razlikama u ovom delu Evrope Blagojević ističe primer Velike Britanije gde je Donji dom nastao kao rezultat viševekovne borbe imućnijih građana bez plemićkog pedigrea za pravo odlučivanja o državi. Ova država ima nekoliko reprezentacija u fudbalu, ali nema secesionizma (ako se izuzmu, valjda, škotski nacionalisti i Šin Fejn u Severnoj Irskoj). SAD su još zanimljiviji primer. Tamo su savezne države predstavljene u Kongresu. Sve one imaju svoja zakonodavstva, često međusobno različita. Ali, u sudaru sa federalnom vlašću, te razlike padaju u vodu.      
Mi, međutim, nismo ni Ujedinjeno kraljevstvo niti SAD. Zato Marka Đurišića brine nešto drugo: „Mi već danas imamo pojedine oblasti zemlje koje ne žele da dele kolač sa svim njegovim manama i vrlinama sa drugim oblastima. Postojanje ovakvog veća u Parlamentu bi zapravo, pod određenim okolnostima, moglo smanjiti sposobnost države da aktivnije utiče na razvoj tako što će ravnomernije raspoređivati sredstva među oblastima. Jer, uvek postoji opasnost da u jednom ovakvom veću dođe do blokade neke važne odluke i da se tako zapravo još više poveća razlika u razvijenosti pojedinih oblasti. “Đurišić smatra da i u sadašnjem sistemu postoji mogućnost da se obezbedi bolja zastupljenost regiona. Valjda se to odnosi i na ono što se može čuti u DS – da su, prilikom izbora poslanika za ovaj saziv, gledali da svaki okrug ima po jednog poslanika i da su forsirali naročito jug Srbije, na račun poslanika sa severa.
U G 17, međutim, kažu da postoje mehanizmi da do ovakve situacije ne dođe. „Jedna od ideja je da se predstavnici regiona biraju direktno“, kaže Ilić. „U svakom slučaju, suština je da se obezbedi da se sredstva odista ravnomerno raspoređuju. Morate znati da imamo i opštine koje nemaju čak ni institucionalni kapacitet da distribuiraju sredstva koja bi dobile. Ovo bi bio jedan od načina da se ta nerazvijenost prevaziđe.“
Ali, na stranu sve teze o federalizaciji ili dezintegraciji zemlje. Ima ovde još nešto važno – koliko bi dvodomni parlament koštao? Među građanima već postoji ubeđenje da ih Skupština, skupa sa svojim restoranom jeftinijim i od sindikalnih, košta kao Svetog Petra kajgana. A da zauzvrat malo dobijaju od svojih predstavnika.
„Nismo pravili tu vrstu procene. Bitno je da G 17 plus smatra da je i ovaj parlament već preveliki, i da čak i dvodomna skupština mora biti manja nego što je ova danas“, kaže Vladimir Ilić. Većina naših sagovornika veruje da bi to ipak bilo preskupo za državu. Jer, čak i da broj poslanika ne bude povećan, to bi podrazumevalo veću administraciju. Ipak, Đurišić podseća da smo tek krenuli u reformu Skupštine. Da tek treba da izgradimo taj stub vlasti tako da bude ravnopravan sa izvršnom i sudskom vlašću. A to se, po njemu, može ako poslanicima omogućimo da imaju prave, nezavisne stručnjake za savetnike koji će im objašnjavati srž nekog problema. Što, razume se, opet povećava administraciju Skupštine. To za sada nije realno pa će, vele sagovornici, kvalitet rada ovog tela morati da se poboljša većim radom poslanika. Dragan Todorović bi na ovo dodao da bi bilo dovoljno ako bi vlast poštovala one standarde demokratije koje je Srbija već dostigla, pa se držala pravila o postavljenju predsednika i potpredsednika skupštinskih odbora, kvorumu, itd.
Na kraju, izvesno je samo to da je ovo jedan od predloga kako bi telo koje simbolizuje našu najvišu vlast, trebalo da izgleda. Sa novim zakonom, srpska skupština je krenula na put reformisanja. Hoće li dobiti dva doma ili, sledeći primer većine unitarnih država, ostati pri jednom, zavisiće od niza faktora i potreba više činilaca političkog života. Ali, kao i u svemu drugom, stvar nije samo u osnovnoj zamisli već i u nizu onih bočnih radnji koje treba obaviti da bi se zamišljeno sprovelo u delo, na dobrobit svih. U suprotnom, svaka ideja, pa i ona najbolja, može se pretvoriti u svoju suprotnost.