IZ JEDNE STRANKE U DRUGU

Sve sami transferi

Slobodan Vuksanović promenio je pet stranaka, Oliver Dulić je do 1999. godine bio u SPO, Gordana Pop-Lazić pre SRS bila socijalista, a Milan St. Protić promenio čak šest stranačkih dresova...

Ako je politika nemoralna, onda je „preletanje“ političara iz stranke u stranku potpuno opravdano i razumljivo ponašanje. Ruku na srce, prelazak iz jedne u drugu stranku ne mora uvek da ima negativnu konotaciju, ali i malom detetu je jasno da se preletači rukovode naojčešće ličnim interesom.
Menjanje strane postoji u svim zemljama višepartijske demokratije, ali je nesumnjivo da se u Srbiji zbog masovnosti ove pojave radi o društvenom fenomenu. Jedva da može da se nađe političar koji nije promenio stranku, ako ne u poslednje vreme, onda u odnosu na početak višestranačkog sistema. Politički transferi obavljaju se između srodnih partija, ali i između dva direktno suprotstavljena tabora, kao što je slučaj nedavnog prelaska bivšeg gradonačelnika Zrenjanina Gorana Kneževića iz DS u SNS. Za 13 meseci, koliko je proveo u pritvoru zbog sumnje da je vođa zrenjaninske građevinske mafije, Knežević je imao dovoljno vremena da prouči političke programe svih stranaka i da izabere najbolju.
Za pobrojavanje svih političkih „preletača“ od devedesetih do danas, ne bi bilo dovoljno 66 strana „Aktera“, pa će se ovaj tekst ograničiti pre svega na šampione u menjanju stranačkih dresova. Ali pre njih, „Akter“ je otkrio interesantne transfere, koji nisu baš poznati javnosti. Danas malo ko zna da su iz SPO-a ponikli istaknuti funkcioneri DS, poput Bojana Pajtića, Olivera Dulića i Aleksandra Vlahovića. Ili, da je radikalka Gordana Pop-Lazić prvo bila član SPS.
Vojvođanski premijer Bojan Pajtić promenio je tri stranke. Politički angažman otpočeo je u Narodnoj stranci Milana Paroškog, koja je kolektivno prešla u SPO posle prvih parlamentarnih izbora 1990. godine. Pajtić je tu počekao nekoliko meseci, a onda je, ispostaviće se pametno, uhlebljenje našao u DS. Ministar za zaštitu životne sredine Oliver Dulić, trenutno jedna od glavnih uzdanica lidera DS Borisa Tadića, do 1999. godine takođe je bio član SPO. Iz stranke Vuka Draškovića potekao je čak i bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, koji se u svom rodnom Sopotu učlanio u SPO pre ravno 18 godina. Pre nego što je konačno „požuteo“, bio je i ekspert u G17 plus. I vicepremijer i ministar za nauku Božidar Đelić bio je u G17 pre nego što je prišao demokratama.
Kada je reč o funkcionerima DS, zanimljiv put je imao i ministar Slobodan Milosavljević. On je kao član Batićeve stranke (DHSS) postao ministar za trgovinu i usluge u Đinđićevoj vladi. Demohrišćanski dres zamenio je 2002. godine demokratskim, što mu se dobro isplatilo, jer je i danas na istoj ministarskoj funkciji. Među „preletačima“ u DS, posebno mesto pripada i Nadi Kolundžiji, bivšoj funkcionerki Čovićeve Demokratske alternative (DA). Ona je svoj „prelet“ tako dobro naplatila, da je iznenadila i neke ljude iz vrha DS, jer samo što je kročila u tu stranku, postala je šefica njihovog poslaničkog kluba u Narodnoj Skupštini.
Jedno od najvećih iznenađenja u promeni političkog dresa sigurno predstavlja prelazak Vlajka Senića, mladog lava SPO i glavne uzdanice Vuka Draškovića, u ekipu eksperata G17 plus. Kada je 2007. godine, posle izbornog debakla SPO, napustio stranku, za prelazak kod Dinkićevih dobio je funkciju državnog sekretara u Ministarstvu omladine i sporta, a danas je zamenik šefa poslaničkog kluba.
Rezultati istraživanja „Aktera“ pokazuju da oreol apsolutnog rekordera u menjanju političke orijentacije nosi Milan St. Protić. On je za desetak godina promenio čak šest stranaka! Na početku višestranačja bio je član DS. Zatim je pristupio Srpskoj liberalnoj stranci (SLS), da bi se već 1992. obreo u Demokratskoj stranci Srbije. Ni tu se nije dugo zadržao jer je formirao stranku Srpski demokratski klub „Odbrana“. Pošto se sa svojom strankom nije proslavio, prelazi u Novu Srbiju gde postaje kopredsednik. Poslednji, šesti po redu, stranački angažman pronašao je u DHSS. Bivši gradonačelnik Beograda i ambasador u Vašingtonu sa najkraćim mandatima danas je ambasador Srbije u Švajcarskoj. Da li će se i koliko zadržati u DHSS, ostaje da se vidi, ali novi Zakon o političkim partijama mu je malo ograničio manevarski prostor, jer je broj registrovanih stranaka sveo sa 600 na svega 60.    
Odmah iza Protića, nalazi se Slobodan Vuksanović koji je trenutno u petoj stranci. Počeo je veoma ambiciozno u DS, gde je pokušao da preuzme lidersku poziciju od Zorana Đinđića. Pošto mu to nije pošlo za rukom, aktivirao se u Otporu, potom prelazi u Pokret za demokratsku Srbiju (PDS) Momčila Perišića. Razilazi se s njim i konačno postaje lider, osniva Narodnu demokratsku stranku (NDS). I tu nije kraj. U poslednjem transferu, kolektivno učlanjuje svoju stranku u DSS, a za nagradu dobija funkciju ministra prosvete u prvoj Koštuničinoj vladi. Sada je direktor informativne službe DSS. Njegovim primerom rukovodio se i advokat Borivoje Borović, isprva funkcioner SPO, koji je svoju Narodnu stranku Pravda utopio u Novu Srbiju.
Četvorostruki “preletač” je Branislav Jovanović, političar iz Niša, koji može da se pohvali kolekcijom od četiri partijske knjižice, i to iz SPO-a, Pravde, NDS-e i G17 plus. Trenutno je poslanik ove poslednje i direktor Direkcije za izgradnju Niša. Čovek je toliko menjao stranke da je  i zaboravio gde je sve bio. Tako, u izjavi za „Akter“ tvrdi da nije bio u NDS, iako je na izborima 2003. godine u Nišu bio na listi NDS-DSS. Ako je verovati njegovom sećanju, on se već te 2003. učlanio u G17. Kaže da je stranke menjao zato što su njega zvali, jer je sposoban i uspešan.
„Ja sam uvek imao najbolje rezultate. Dok sam bio u SPO, oni su u Nišu dobijali 26.600 glasova, kada sam ja otišao iz stranke, spali su na 5.000. Što se tiče programskih načela, tu nema razlike, SPO i Pravda su nastale iz iste stranke, a G17 je već u dve vlade u koaliciji sa SPO, i jedna i druga stranka su se borile protiv režima Slobodana Miloševića i za promenu sistema. Samo što G17 akcenat baca na ekonomiju, što meni odgovara. A ja sam bio i ostao monarhista, to ne isključuje jedno drugo“, objašnjava Jovanović.
Predstavnica Srba s Kosova Radmila Trajković takođe je promenila četiri stranke, od SPS, preko SRS i DHSS do Srpskog nacionalnog veća (SNV), s kojim se nedavno razišla jer je pozvala Srbe da izađu na lokalne izbore, protivno stranačkom stavu. Rame uz rame sa Jovanovićem i Trajkovićevom stoji zakleti levičar Aleksandar Vulin, budući da je promenio čak četiri leve partije. Bio je osnivač tri stranke: JUL-a, Partije demokratske levice i Pokreta socijalista, a u međuvremenu je stigao da se nađe i u SPS.
Nema sumnje da je SPO stranka koja je zabeležila ubedljivo najveće osipanje članstva posle 5. oktobra, ali „odliv mozgova“ još nije stao. Bivši funkcioner SPO i ministar trgovine Bojan Dimitrijević učlanio se u SNS, s obrazloženjem da veruje Nikoliću i Vučiću.
„Želim da utičem na zbivanja u Srbiji, a ne da se penzionišem u 45. godini“, iskren je Dimitrijević. Njegov primer sledio je i Radoš Ljušić iz DSS. Posle SPO, Građanski savez Srbije (GSS) rasejao je naokolo najviše svojih kadrova. Vesna Pešić, Nataša Mićić, Radmila Hrustanović, Goran Ješić, Snežana Lakićević-Stojačić, sve nekada istaknuti funkcioneri GSS, razmileli su se na razne strane, od DS do LDP.
Jedan od zapaženijih “preletača” je i Nebojša Čović, koji je političku karijeru započeo u SPS, s kojom se razilazi 1997. i osniva DA. Alternativu zatim ujedinjuje sa Socijaldemokratskom partijom (SDP), koja je potpuno sastavljena od “preletača” iz Socijaldemokratije (SD) Vuka Obradovića - Slobodan Orlić, Meho Omerović, Ljiljana Nestorović, Rodoljub Šabić. Ta stranka više ne postoji, jer nije prikupila 10.000 potpisa za preregistraciju po novom zakonu.
Ako je neko mislio da je dramski pisac Siniša Kovačević tek sad počeo da se bavi politikom, vara se, jer mu je DSS treća stranka. S Vukom Draškovićem se razišao kada je zajedno s Borovićem osnovao Narodnu stranku Pravda. U politički život vratio se kao kandidat DSS na izborima za predsednika opštine Voždovac u Beogradu, a na nedavno održanim stranačkim izborima imenovan je za člana predsedništva.
Najzad, ne bi bilo fer izostaviti jednog od najranijih i najgrotesknijih “preletača”, radikala Aleksandra Stefanovića, poznatog kao Aca Četnik. On je svojevremeno od Šešeljeve udarne pesnice, generalnog sekretara SRS, stigao do DHSS i postao Batićev čovek od poverenja tokom prve vlade posle 5. oktobra.

NISAM JA IZDAO STRANKU, VEĆ ONA MENE
Pored ličnog interesa, masovnost pojave “preletača” u Srbiji, Cvijetin Milivojević, direktor PR agencije „Pragma“, vidi i u nedefinisanosti političkih stranaka, čije ideologije, sistemi vrednosti i programska načela nisu dovoljno jasna. „Nijedna stranka nije pronašla sebe do kraja. Paradoks je da je DS osnovana kao stranka nacionalnog centra, a da je članica Socijalističke internacionale, dok s druge strane imamo SPS koja deset godina nije bila ni „s“ od socijalističke. Ili, SPO je nastao kao stranka desne nacionalne orijentacije, a danas je neshvaćeni desni centar“, objašnjava Milivojević. U razvijenom demokratskom svetu, dodaje on, „preletači“ su retka pojava, ali treba prihvatiti i da je normalno da se neko promeni za osamnaest godina bavljenja politikom. „Objašnjenje je po pravilu zajedničko svima – ’nisam ja izdao stranku, već stranka mene’. Mnogi to urade kada shvate da ne mogu više da napreduju u svojoj stranci, slično kao u fudbalu, s tim što su čak i tu retki transferi između ’Zvezde’ i ’Partizana’, a u srpskoj politici ima i toga“, kaže Milivojević.