Mlađan Dinkić je u lošim odnosima sa Ivicom Dačićem, Nenadom Čankom i Bojanom Pajtićem. Vuk Jeremić je u permanentnom sukobu sa Draganom Šutanovcem, dok su Rasim Ljajić i Sulejman Ugljanin trenutno u fazi sukoba niskog intenziteta. Ti i mnogi drugi sukobi, da ih ne nabrajam sve, implikuju se na resurse i efikasnost funkcionisanja vlasti i Vlade, što umanjuje šanse istoj za postizanje ozbiljnijih rezultata u iovako lošim i složenim vremenima

Danas Srbiju pritiska svakojaka kriza. To možda i nije neka novost, ali dubina i širina tog problema mogla bi postati najekskluzivnija vest u Srbiji samo kad bi se neko ozbiljno bavio tom dubinom, mislim, ako bi smeo. Ova zemlja je u krizi odnosa, krizi vlasti bez obzira na to da li je u pitanju mesna zajednica ili Vlada Srbije, neki Pera Perić ili predsednik Republike. I u jednom i u drugom slučaju nijedan nije siguran u to da se njegove odluke sprovode i operacionalizuju baš onako kako je odlučio. Kriza vlasti je najvidljivija na nivou lokalnih samouprava. Gotovo svaki grad u Srbiji ima nekakvu koalicionu vlast, negde sastavljenu iz razloga puke vlasti a negde iz partijskih ili programskih bliskosti koalicionih partnera. Bez obzira na to koji model od ta dva je u pitanju, lokalna samouprava, većina njih suočava se sa nefunkcionalnom, neracionalnom, neplanskom i naposletku neefikasnom vlašću. Stvar je prosta, resursi lokalne vlasti, podeljeni među koalicionim partnerima, koriste se na neodgovarajući način u smislu da ta jedinica lokalne samouprave nema jedinstvenu, plansku i efikasnu politiku, jer se lični i partijski interesi koalicionih partnera često nalaze u koliziji. Otuda svaka opštinica deluje kao raštimovani orkestar, resursi iovako mali postaju još manji, a rezultati i efekti po građane nikakvi. Da se razumemo, nisu raštimovane samo male opštinice, i u dva najveća grada u Srbiji - Beogradu i Novom Sadu – situacija je identična. Meni se čini da je kriza stigla i u vlast, što me neće rasplakati, ali bi me moglo rasplakati ako bi usled oslabljenosti uzrokovanim vođenjem na bezbroj otvorenih frontova, ova vlada kapitulirala na pitanjima poput onog u vezi sa jednim Darkom Šarićem i ostalima sličnih njemu Na pokrajinskom nivou je nešto drugačija situacija, jer natpolovičnu većinu drži Demokratska stranka, pa je težište krize vlasti locirano na prevlast unutar same stranke na relaciji Beograd - Novi Sad, što se intenzivnije oseća u  poslednje vreme s obzirom na preteću krizu koju neprimenjivanje Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije  može dodatno da zakomplikuje. O odnosima u Vladi Srbije i koalicionim relacijama najbolje govore podaci iz Ministarstva za NIP, koje je najveći deo novca dodelio onim ministarstvima koje kontrolišu druge kolege iz partije Verice Kalanovič, G17 plus. Mlađan Dinkić je u lošim odnosima sa Ivicom Dačićem, Nenadom Čankom i Bojanom Pajtićem. Vuk Jeremić je u permanentnom sukobu sa Draganom Šutanovcem, dok su Rasim Ljajić i Sulejman Ugljanin trenutno u fazi sukoba niskog intenziteta. Ti i mnogi drugi sukobi, da ih ne nabrajam sve,  implikuju se na resurse i efikasnost funkcionisanja vlasti i Vlade, što umanjuje šanse istoj za postizanje ozbiljnijih rezultata u iovako lošim i složenim vremenima. Kad se tome dodaju i problemi koji pritiskaju vlast, poput borbe protiv organizovanog kriminala, ovih dana aktuelizovani u vidu slučaja Darka Šarića, onda je realno očekivati da će se kriza vlasti produbljivati. U pogledu pomenutog narkobosa i njegovog uticaja, kao i uticaja njegovih pokrovitelja u Crnoj Gori na prilike u Srbiji, javnost malo zna, ali je činjenica da taj crnogorski uticaj, onaj finansijski, ovih dana pravi tektonske pukotine u koalicionim odnosima Vlade Srbije, koja je suočena sa večitom srpskom dilemom treba li radi mira u kući zatvoriti oči pred nekim kriminalnim spoznajama. Trenutno je u pitanju igra između dve vatre, neutralisati mafiju ali sa prihvatljivim rizicima po vlast, što će svakako biti umetnost budući da što se dalje ide u istrazi to se dolazi do sve viših i viših aktera. Njihovo kompromitovanje moglo bi zaljuljati vladajući broj koji dodatno ljulja i Tomislav Nikolić, ali i kosovsko pitanje i pitanje odnosa sa Rusijom i Amerikom, s obzirom na to da Vlada trpi ozbiljan pritisak te dve super sile. Jedna želi da uđemo u NATO, a druga nam poručuje da ćemo izgubiti Kosovo ako to učinimo. Ima još mnogo toga što smanjuje operativne moći i resurse naše vlasti, kao i još bezbroj problema koji umanju efikasnost naše države. Sve gorenavedeno je deo konflikata, rizika, angažovanja, stihije, izostanka racionalnog i planskog promišljanja, što me navodi na pitanje da li vlast u ovoj zemlji sa toliko takvih problema ima snage i resurse da zemlju pogura napred il’ bar da stabilno funkcioniše, da se očuva do kraja mandata. Meni se čini da je kriza stigla i u vlast, što me neće rasplakati, ali bi me moglo rasplakati ako bi usled oslabljenosti uzrokovanim vođenjem na bezbroj otvorenih frontova, ova vlada kapitulirala na pitanjima poput onog u vezi sa jednim Darkom Šarićem i ostalima sličnih njemu.