PARLAMENTARNI IZBORI U IRAKU

Borba za krhku demokratiju

Izbori u Iraku nimalo ne liče na evropski model biranja narodnih predstavnika, jer se pored pitanja ko će vladati zemljom postavlja još jedno pitanje - kako preživeti tamošnje viđenje demokratije

Na dan održavanja parlamentarnih izbora ubijeno je 38 osoba, a 110 ranjeno, podaci su koje je objavilo iračko Ministarstvo unutrašnjih poslova. Širom Bagdada i u drugim delovima zemlje bilo je više desetina minobacačkih napada. Posle jednog od takvih napada, u glavnom gradu su se srušila dva stambena bloka. Granica sa Iranom je tokom izbornog dana bila zatvorena.
U Iraku se tako glasalo uz više podmetnutih eksplozija, mrtve i ranjene i uz jake mere bezbednosti. U bezbednosnim operacijama učestvovalo je gotovo pola miliona vojnika i policajaca koji su štitili birače na čak 46.000 glasačkih mesta.
Paradoksalno, ovi izbori su održani u periodu bitno smanjenog nasilja u zemlji u poređenju sa prethodnim godinama pa je broj ubijenih civila, iračkih vojnika i pripadnika američkih snaga ipak mnogo manji.
Vanredna situacija ipak se odrazila i na prebrojavanje glasova pa do zaključenja ovog broja „Aktera“ rezultati još uvek nisu poznati, iako je glasanje održano 7. marta. Prema navodima Ujedinjenih nacija preliminarni rezultati biće poznati tek 18. marta, a konačni krajem meseca. Međutim, bez obzira na rezultate predviđa se da bi zbog usitnjenosti političke scene u Iraku, moglo da prođe i više meseci intenzivnih međustranačkih pregovora pre formiranja nove vladajuće koalicije.

Prema nezvaničnim rezultatima aktuelni irački premijer Nuri al-Maliki vodi u šiitskim područjima, a njegov protivnik Ijad Alavi u sunitskima. Najjača stranka, Koalicija pravne države premijera Nurija al-Malikija procenjuje da je pobedila u Bagdadu i na šiitskom jugu

BORBA OKO 325 MESTA

Prošle nedelje u zemlji su po drugi put održani izbori od svrgavanja s vlasti Sadama Huseina 2003. godine i mnogi su ih ocenili kao bitne za stabilnost zemlje pošto se održavaju šest meseci pre povlačenja više od polovine američkih trupa iz Iraka.
Oko 20 miliona Iračana biralo je 325 poslanika u skupštini za naredni četvorogodišnji mandat. Na izborima je bilo prijavljeno 6.218 kandidata od kojih je 1.801 žena. Kada konačno budu objavljeni rezultati, biće značajno kako su prošle upravo žene, koje po ustavu imaju zagarantovane kvote poslanika, pa su bile na listama gotovo svih partija, uprkos još uvek snažnim predrasudama. Za izbore je bilo registrovano 19 miliona glasača koji su glasali u 18 izbornih jedinica koje predstavljaju isto toliko pokrajina.
Glavna odlika ovih izbora bila je da su u njima učestvovale sve zajednice, a posebno je značajno to što su se manjinski suniti, koji su imali prevlast u vreme iračkog diktatora Sadama Huseina, ponovo uključili u izborni proces posle bojkota izbora iz 2005. godine.
Prema nezvaničnim rezultatima aktuelni irački premijer Nuri al-Maliki vodi u šiitskim područjima, a njegov protivnik Ijad Alavi u sunitskima. Najjača stranka, Koalicija pravne države premijera Nurija al-Malikija procenjuje da je pobedila u Bagdadu i na šiitskom jugu. Malikijeva koalicija, navodno je dobila najviše glasova u devet šiitskih pokrajina na jugu zemlje.
Na drugom mestu su, prema procenama, kandidati islamističke stranke okupljene u Irački nacionalni savez (INA), u kojem je i Vrhovno islamsko iračko veće (ISCI) i pristalice radikalnog vođe Moktade Sadra. Sekularni šiitsko-sunitski savez koji predvodi bivši premijer Ijad Alavi vodi u četiri uglavnom sunitske pokrajine (Anbar, Salahedin, Ninive i Dijala) i na trećem je mestu. Alavijeva lista ima podršku manjinskih sunita nepoverljivih prema Malikijevoj šiitskoj vladi.
U iračkom Kurdistanu nova stranka, reformistička lista Goran, navodno je osvojila mnogo glasova i mogla bi oslabiti pozicije dveju vodećih stranaka - Patriotske unije Kurdistana (PUK), koju vodi predsednik Džalal Talabani, i Kurdistanske demokratske stranke Masuda Barzanija.
Ključno regionalno odmeravanje snaga bilo je u Kirkuku između Kurda, Arapa i Turkmena. Sva tri naroda polažu pravo na ovu naftom bogatu provinciju. Takođe je važno i kako su glasali svi koji su izbegli zbog nasilja, prema procenama, reč je o oko 1,5 miliona ljudi, koji su otišli uglavnom u Jordan i Siriju.
Za sada je izvesno da će premijer biti šiit, predsednik Kurd a predsednik parlamenta sunit. To će praktično biti iračka verzija libanske podele vlasti. Time će na najbolji način biti oslikana demografska stvarnost Iraka, ali takva podela može lako da dovede do novih sukoba, pre svega zbog razlika koje su fokusirane na verske podele, koje u Iraku ne mogu tako lako da se prevaziđu. Upravo taj unutrašnji konflikt je Irak doveo na ivicu građanskog rata.
Na izbore je izašlo između 60 i 68 odsto birača uprkos nasilju i pretnjama Al Kaide, a prema prvim procenama koje stižu od lokalnih vlasti izgleda da je u oblastima gde žive suniti, koji su bojkotovali prošle izbore, bila veća izlaznost nego u većinski šiitskim pokrajinama. Tako je u provinciji Dijala izlaznost bila 90 odsto, u gradu Samara 82 odsto i u oblasti Ninive 60 odsto, dok je u šiitskim pokrajinama, kao što su Divanija, Nadžaf i Nasirija izlaznost bila između 55 i 60 odsto.

Na drugom mestu su, prema procenama, kandidati islamističke stranke okupljene u Irački nacionalni savez (INA), u kojem je i Vrhovno islamsko iračko veće (ISCI) i pristalice radikalnog vođe Moktade Sadra

ZABRANA ZA 150 SEKULARNIH KANDIDATA

U svakom slučaju, ovi izbori su po mnogo čemu presudni. To je prvo glasanje nakon 2005, koje su manjinske sunitske partije bojkotovale. Nakon toga usledilo je sektaško nasilje, odnosno sukobi između radikalnih struja većinskih šiita i manjinskih sunita koji su splasnuli tek u poslednjih 18 meseci. Upravo zbog stalne napetosti ostaje otvoreno pitanje u kojoj meri izbori održani u nedelju zaista mogu da stabilizuju političke prilike u Iraku. Iako su suniti učestvovali na izborima, vođena je žestoka debata zbog odluke vlade da zabrani učešće oko 150 sekularnih kandidata iz redova sunitskog naroda zbog navodnih veza sa zabranjenom Baat partijom svrgnutog i kasnije pogubljenog iračkog lidera Sadama Huseina. Suniti smatraju da je cilj ove mere da se podrije pozicija njihove zajednice.
„Suniti su pored toga glasali, jer su na osnovu iskustva sa izbora 2005. naučili koja je cena ako se ostane van političkih institucija“, ističe Munaf Ali al-Nada, kandidat sunita u provinciji Salahudin, uglavnom nastanjenoj njegovim sunarodnicima.
Glavni favorit pre izbora bila je „Koalicija za pravnu državu“ premijera Nurija al-Malikija. Ona je pobedila na prošlogodišnjim lokalnim izborima promovišući saradnju, odnosno prevazilaženje sektaških podela. Međutim, formiranje komisije koja je imala za cilj da sprovede „desadamizaciju“, može lišiti Malikija pre svega glasova sunita.
Drugi takmac je koalicija bivšeg premijera Ijada Alavija, koja je takođe nastupila na platformi prevazilaženja podela. Međutim, postavlja se pitanje koliko je ova koalicija izgubila glasova jer je jednom od njenih lidera, sunitskom političaru Salehu-al-Mutlagu, zabranjeno učešće na izborima.
Mutlag tvrdi da je odluka Komisije politički motivisana. Na čelu ovog tela je Ahmed Čalabi, koji nastupa u bloku šiitskih verskih partija „Iračka nacionalna alijansa“, u kojoj je većina partija zastupljenih u sadašnjem sazivu iračkog parlamenta.

INTERESI AMERIKE

Američki predsednik Barak Obama opisao je iračke izbore kao prekretnicu i čestitao je iračkim vlastima na načinu na koji su ih organizovale, kao i na profesionalnom ponašanju bezbednosnih snaga u zemlji. Parlamentarni izbori u Iraku biće, između ostalog, test održivosti obećanja Obame da će američke borbene trupe biti povučene iz te zemlje do kraja avgusta, a ostatak u 2011. godini. SAD u toj zemlji trenutno ima oko 96.000 ljudi, a polovina bi trebalo da krene kući ovoga leta. Ako izborni rezultat i formiranje vlade ne pokrenu stare političke sukobe, Obama će moći da bude zadovoljan. U suprotnom će se naći pred dilemom oko povlačenja trupa. Amerikancima je veoma važno učešće sunita na izborima. Ukoliko se ponovo budu destabilizovale njihove provincije Anbar i Salahudin, širom se otvaraju vrata terorizmu.

POLITIČKE VOĐE U IRAKU

Nuri al-Maliki, irački premijer koji živi i radi u dobro čuvanoj Zelenoj zoni, u vili na obalama Tigra bio je gotovo nepoznat pre četiri godine, ali je uspeo da dođe na vrh kao kandidat podeljenog šiitskog bloka. Uprkos lošem stanju u posleratnom Iraku, uspeo je da se održi na vlasti. Pokazao se kao tvrd pregovarač sa Amerikancima a znao je, ako je potrebno, da udari i na svoje iračke saveznike.
Upravo on je uspeo da protera šiitsku miliciju iz Basre, ali i da se suprotstavi kurdskim pešmergama. Prošle godine je obezbedio pobedu na provincijskim izborima. Činilo se da je izbegnut sektaški sukob šiita i sunita i izgledalo je da je Irak dobio ono što većina njegovih stanovnika priželjkuje: autoritarnog lidera koji beskompromisno upravlja zemljom.
Samo pre godinu dana bilo je sasvim izvesno da će Maliki sa svojom koalicijom šiita, sunita, Kurda, hrišćana i nezavisnih pobediti i na ovim izborima. Međutim, situacija je počela da se pogoršava  kada je serija bombaških akcija počela da ugrožava Malikijevu reputaciju, iako je on i dalje najpopularnija ličnost u Iraku.
Opozicioni lider Ahmed Šalabi najveće je iznenađenje. Taj pripadnik najvišeg socijalnog ešalona prošao je kroz ozbiljnu transformaciju. Šalabi je u savezu sa antiameričkim šiitskim liderom Muktadom al Sadrom i smatra se najozbiljnijim Malikijevim rivalom. Tvrdi se da je Šalabi odgovoran za diskvalifikaciju 500 od nekih 6.000 kandidata na osnovu problematičnih ocena da su „bliski“ partiji BAAS pogubljenog Sadama Huseina, koji je favorizovao manjinske sunite.
Bivši premijer Alavi smestio je štab u nekadašnjem bagdadskom uredu BAAS-a, ali najveći deo vremena provodi van Iraka. Na izbore je izašao oslabljen, jer je Šalabi uspeo da na listu proskribovanih stavi jednog od njegovih uticajnih saveznika, sunitskog političara Saleha al Mutlaka.
Alavi je sekularni šiit koji ima potpuno drugačiji program od Šalabija. Samo dve nedelje uoči izbora posetio je Saudijsku Arabiju i sunitske susede Iraka sa ciljem da Irak integriše u arapski sistem, odnosno da ga odvoji od iranskog uticaja.
Koliko će izbori u Iraku doprineti stabilnost zemlje i uspostavljanju demokratije, svakako se neće znati u narednih nekoliko meseci, jer će posle prebrojavanja glasova i objavljivanja zvaničnih rezultata uslediti skoro sigurno mukotrpni pregovori oko formiranja vlade.

ŠIITI I SUNITI
Suniti čine oko 90 posto muslimanskog stanovništva u svetu, a šiiti oko 10 odsto. Iran je jedna od retkih zemalja islamskog sveta (pored Irana u kome ima 89 odsto šiita) u kojoj je situacija drugačija, jer je tamo većinsko šiitsko stanovnišvo, između 60 i 65 odsto. Sunita ima između 32 i 37 odsto, dok hrišćani čine tri odsto populacije. Šiiti su koncentrisani u Iranu, južnom Iraku, i južnoj Aziji. Odlikuje ih osećanje ekskluzivnosti. Prema učenjacima iz redova šiita, oni sebe vide kao ’izabrane’ (al-hassa) koji žive među masom (al-amma) muslimana. Suštinske razlike između Šiita i Sunita gotovo da nema i tiču se, kako objašnjava Akbara S. Ahmeda u knjizi „Islam danas“, običaja i prakse. Ostale su razlike u nijansama, u kulturi i doktrini. Verovanja šiita usredsređena su na lik Alija. Kao Muhamedov zet, on je bio i prvi musliman muškarac. Bio je i poslednji u nizu od četiri pravoverne halife koji su nasledili Muhameda kao vladari unutar islama. Međutim, njegova žena Fatima, i njihova dva sina mučenika, Hasan i Husein, predstavljaju glavne ličnosti u šiitskoj tradiciji. Za razliku od sunita, šiiti smatraju Kur’an za isključivi osnov vere. Reč Kur’ana je večni izraz božanstva, a njena povremena objava vezana je za Bogom odabrane nosioce (imame). Dok je u sunitskom islamu osnov vere saglasnost zajednice s tradicionalnim uzorima, dotle su u šii nosioci verskog autoriteta imami, u kojima se neprestano preporađa svetlosno jezgro božanske prirode. Ta inkarnacija se prenosi u porodici Muhamedovih, odnosno Alijevih potomaka do dvanaestog kolena. Svaki je imam duhovni vođa svoga vremena, ravan Muhamedu.