INTERVJU: AZEM VLASI, DUGOGODIŠNJI PRIŠTINSKI FUNKCIONER

Vlast u Beogradu zamajava javnost

„Ako se u Beogradu misli da Srbija ima istorijsko pravo nad Kosovom, mi imamo to pravo sve do Niša. Po tom pravu Vojvodina i Sandžak uopšte ne pripadaju Srbiji“, kaže Azem Vlasi

Iskreno mislim da bi za rukovodstvo Srbije bilo mudro i dalekovido da prizna Kosovo, da normalizuje odnose sa njim i da tako skine jedan težak istorijski problem sa svojih leđa, za koji čitavo jedno stoleće nema rešenja. To ne bi bilo toliko značajno za Kosovo, koliko za samu Srbiju“, kaže za „Akter“ Azem Vlasi, budući ambasador Kosova u Crnoj Gori, nekadašnji visoki funkcioner SKJ i jedan od Titovih najbližih saradnika. Azem Vlasi se protivi  obnavljanju dijaloga, idejama o podeli Kosova i „prekrajanju granica“ i tvrdi da će za kosovske Albance „velika Albanija“ biti ujedinjena Evropa, odnosno Evropska unija.

Šta i u kojoj meri može da promeni stav Međunarodnog suda pravde (MSP) o proglašenoj nezavisnosti Kosova?
Bilo kakav stav, odnosno savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, ništa neće promeniti u pogledu statusa, odnosno nezavisnosti Kosova. Svakako će imati određenih implikacija na normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije, kao i na proces poboljšanja međunarodnog položaja Kosova, ali ništa više.

Da li je, po vama, moguće obnavljanje dijaloga između Beograda i Prištine o statusu Kosova, posle mišljenja MSP?
Nikako. Taj dijalog se vodio u Beču skoro dve godine i završen je. Insistiranje zvaničnika Srbije na nekom novom dijalogu o statusu čista je besmislica. Oni ionako stalno ponavljaju da je Kosovo “južna srpska pokrajina” i neka žive u toj iluziji. Čemu onda dijalog?

„Zagovornici ideja o podeli Kosova huškaju na rat kao u Miloševićevo vreme. A prva žrtva bili bi Srbi sa severa Kosova“ Jednom ste rekli da je Beograd sve bliži priznavanju Kosova, budući da iskreno želi u EU. Sada se vreme za prijem u Evropsku uniju produžava, što, svakako, ne odgovara ni Kosovu ni Srbiji. Kako dalje?
One dvadeset dve članice Evropske unije, koje su priznale Kosovo sasvim iskreno misle kada kažu da je put Srbije ka Evropskoj uniji uslovljen normalizacijom odnosa sa Kosovom. Ako kažu da pristup Srbije EU neće usloviti formalnim priznavanjem Kosova, to ne znači da će tolerisati stalnu političku i diplomatsku borbu Srbije protiv Kosova. Nijednu državu u svoje članstvo EU neće primiti ako ona ne zna gde su joj granice, i ako pretenduje da drugu državu, u ovom slučaju Kosovo, iskaže kao deo svoje teritorije.  Premnogo je i EU investirala u Kosovo da bi sada udovoljila hirovima onih koji se na kosovskom pitanju  udvaraju srpskoj javnosti, koja zna da Kosovo više ne stanuje u Srbiji. Iskreno mislim da bi za rukovodstvo Srbije bilo mudro i dalekovido da prizna Kosovo, da normalizuje odnose sa njim, i da tako skine jedan težak istorijski problem sa svojih leđa, za koji čitavo jedno stoleće nema rešenja. To ne bi bilo toliko značajno za Kosovo koliko za samu Srbiju. Kosovo može opstati, razvijati se kao normalna država i bez priznanja od strane Srbije.   

KO JE AZEM VLASI
Rođen je 1948. u Kosovskoj Kamenici. U Beogradu je najpre upisao Fakultet političkih nauka, a studije prava završio u Prištini. Posle svih političkih funkcija, a do eventualnog odlaska na ambasadorsku dužnost, bavi se advokaturom. Bio je predsednik Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, zatim predsednik Socijalističkog saveza radnog naroda Kosova, član Predsedništva Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Kosova i Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, kao i predsednik Saveza komunista Kosova. Posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem uhapšen je i smenjen sa te funkicije. U zatvoru je proveo 14 meseci. Bio je savetnik kosovskih premijera Bajrama Kosumija i Agima Čekua. Oženjen je Nadirom Avdić-Vlasi, novinarkom. Imaju sina Adema i kćerku Selmu, koji su se školovali u SAD i tamo ostali da žive. Mnogo se poslednjih dana govori o podeli Kosova i mnogi govore da to nije dobra ideja, pa i šef delegacije EU u Beogradu, Vensan Dežer. On, međutim, kaže da postoje „ideje“ kako da se to pitanje reši. Znate li vi o čemu se radi?
Znam za te ideje, ali one su čista besmislica. Ko bi danas u Evropi ili svetu pristao da razgovara o tome da mu se država deli? Taj mandat nema ni kosovsko rukovodstvo. Imamo državu, imamo granice, imamo Ustav, imamo priznanje od 69 zemalja, među kojima su i najmoćnije zemlje Zapada, i sada da kažemo, znate, to ne važi. Zagovornici ideja o podeli Kosova huškaju na rat kao u Miloševićevo vreme. A prva žrtva bili bi Srbi sa severa Kosova.

Ali gospodin Dežer je pominjao i da se čuju ideje o rešavanju kosovskog pitanja po modelu Nemačke, Italije, Velike Britanije, Severne Irske ili Finske. Šta bi moglo biti primenjeno od svega toga?
Nijedno od tih rešenja za kosovske Srbe nije bolje od Ahtisarijevog plana koje je sadržano i u Ustavu Kosova. Zapravo, te razne ideje namerno se lansiraju od vlasti u Beogradu da bi se održao privid da status Kosova i nije rešen.Tako čelnici vlasti u Beogradu po pitanju Kosova, što bi se u srpskom žargonu reklo, „zamajavaju“ srpsku javnost, odnosno blefiraju. Najpre, zaklinju se u Rezoluciju 1244 SB UN, a upravo ona je proterala Srbiju sa Kosova i suspendovala svaki vid njene vlasti, te otvorila put nezavisnosti Kosova. Onda pristanu na razgovore u Beču pod okriljem specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN Martija Ahtisarija, pa onda kažu da ne prihvataju njegov predlog za rešenje. Zatim se obrate Međunarodnom sudu pravde da oceni da li je proglašenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom, ali stalno ponavljaju da neće priznati Kosovo kakvo god bilo mišljenje toga suda. Potom lansiraju ideje o podeli Kosova ili razmeni teritorija kao da se radi o lubenicama na pijaci. Onda se izbacuju neke parole kako „ne može neko da dobije sve, a neko ništa“. A uz sve to stalno se govori o Kosovu kao „južnoj srpskoj pokrajini“ iako je i deci u Srbiji jasno da je Kosovo već jedanaest godina nezavisno od Srbije.

„Tako čelnici vlasti u Beogradu, po pitanju Kosova, što bi se u srpskom žargonu reklo ‚zamajavaju‘ srpsku javnost, odnosno blefiraju“ Ukoliko bi, ipak, došlo do podele ili zamene teritorija, šta je vama blisko da je moguće uraditi?
Trebalo bi da srpska strana  kaže šta bi dala, a šta bi tražila za zamenu. Ali najpre da uveri nas i međunarodnu javnost da li ova vlast ima mandat srpskog naroda da tek tako menja granice Srbije i da nama daje teritorije. Bolje da se ne otvori to pitanje, jer ćemo mi tražiti mnogo više od Preševske doline. Ako se u Beogradu misli da Srbija ima istorijsko pravo nad Kosovom, mi imamo to pravo sve do Niša. Po tom pravu Vojvodina i Sandžak uopšte ne pripadaju Srbiji. Što bi narod rekao, ne treba čačkati mečku gde se ne sme.

BROJKE NISU KONAČNE
Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, objavio je knjigu “Žrtve albanskog terorizma na Kosovu i Metohiji” u kojoj piše da je u periodu od januara 1998. do novembra 2001. godine ubijeno 1.835 građana, dok je samo u periodu od 1.januara 1998. do 10. juna 1999. godine ubijeno 988 građana, od toga 87 Srba i Crnogoraca, 230 Albanaca, 18 osoba ostalih nacionalnosti, 351 vojnik, 230 policajaca, a 72 žrtve nisu identifikovane. Posle 10. juna 1999. godine, ubijeno je 847 građana, od toga 709 Srba i Crnogoraca, 67 Albanaca, 71 ostalih nacionalnosti. U periodu od januara 1998. godine do 10. juna 1999. godine oteta i nestala je 1.441 osoba, pri čemu je od tog broja 287 Srba i Crnogoraca, 155 Albanaca, dok su ostali vojnici, policajci i druge nacionalnosti.
Posle 10. juna 1999. godine oteto je i nestalo 1.154 osoba, od toga 1.002 Srba i Crnogoraca, dok su 152 pripadnici ostalih nacionalnosti. Ova pretnja liči na onu kosovskog ministra unutrašnjih poslova Bajrama Redžepija da će poslati policiju u severni deo Kosovske Mitrovice. Da li je to put ka uspostavljanju dobrih odnosa?
Ministar Redžepi nije pretio nikome. Govorio je o onome šta će biti, ako bude potrebno u interesu zaštite građana i uspostave pravnog sistema. Bezakonje i kriminalci najviše štete samim građanima. Ivica Dačić ne pita nikoga u Prištini da li da šalje specijalce u Preševsku dolinu gde dominantno žive Albanci. Želim da verujem da ih ne šalje protiv Albanaca nego kada ima neki bezbednosni razlog.

„One dvadeset dve članice Evropske unije, koje su priznale Kosovo, sasvim iskreno misle kada kažu da je put Srbije ka Evropskoj uniji uslovljen normalizacijom odnosa sa Kosovom“ Nije li to „zveckanje oružjem“ način da se zaplaši preostalo srpsko stanovništvo u tom delu grada?
Policija jedne države se plaća da štiti, a ne da zastrašuje građane. Niko ne razume kakvo je to „zveckanje oružjem“  ako se govori o borbi protiv kriminala, izgrednika, i vladavini zakona. Kosovska policija, u kojoj ima i zavidan broj Srba, štiti sve građane, pa i Srbe svuda po Kosovu. Zašto to ne bi radila i severno od Ibra. Treba se pitati, ko su ti ljudi koji se protive svakoj akciji vlasti da se obezbedi miran život građanima i da se stane na put kriminalu.

“SVE ĆETE IMATI, SAMO NE SADA”
U jednom od svojih ranijih intervjua Azem Vlasi je priznao da je bio Titov omiljeni omladinac. Često su razgovarali, a u jednom od tih razgovora bilo je reči i o stvaranju Kosova republike. Dok smo, posle službenih susreta sa omladinskom delegacijom ostajali neko vreme nasamo, pitao bi me o stanju na Kosovu. Pitao me je jednom, šta bi Albanci još hteli da bi bili zadovoljni kao drugi u Jugoslaviji. Rekao sam mu: "Status federalne jedinice." Znači da bi na Kosovu imali vlast koju imaju i republike, a da u Federaciji participira u svemu kao republike. To je značilo – republiku. Odgovorio mi je: "Sve ćete imati, ali nemojte za sada insistirati i na samom nazivu republika, jer je to osetljivo zbog drugih. Vremenom će se i to rešiti.”
Vlasi priznaje da su mu politički uzori, pored Albanaca Skenderbega, Hasana Prištine i Šabana Poluže, bili i Tito i Veljko Vlahović. Delite li mišljenje kosovskog predsednika Sejdiua da je Kosovo uspelo da obezbedi opštu stabilnost i da je, kako je rekao, „naša zemlja postala faktor aktivnog doprinosa miru i stabilnosti u regionu“?
Da se nije rešio status Kosova, ovo bi još bila zona visokog rizika ili bismo se već vratili u rat. To je održavalo atmosferu straha i nesigurnosti i kod Srba. Od proglašenja nezavisnosti  Kosova mir i stabilnost se oseća u celom regionu. Ponajviše na samom Kosovu. Jedino predstavnicima vlasti u Beogradu to ne odgovara. Osim povremenih izgreda koje u severnom delu podstiču neki kriminalci, ali i beogradske vlasti, u srpskim sredinama na Kosovu nemamo nikakvih ozbiljnijih ekscesa, niti tenzija. Nema međuetničkih incidenata i o tome Srbi javno govore.

O kakvoj se stabilnosti može govoriti, ako na demonstracijama pogine jedan čovek, bude ranjeno 11 ljudi, ako bude upucan poslanik parlamenta ili bude gađano vozilo dopisnika Tanjuga u samo nekoliko dana?
Pa to je ono što se događa severno od Ibra. Organizuje se grupa da demonstrira protiv otvaranja kancelarije koja treba da bude na usluzi građanima za lična dokumenta. Neko je poneo bombu koja je bila namenjena toj kancelariji. Taj “heroj” se zapetljao u rukovanju s njom, a posledica je stravična – jedan ubijen i 11 povređenih. Sutradan se pred njegovom kućom u severnom delu Mitrovice puca pištoljem na srpskog poslanika u Skupštini Kosova. Taj koji je pucao zasigurno nije Albanac, već neko od onih koji tog poslanika smatraju “srpskim izdajnikom” zato što sedi u Parlamentu Kosova.

Kako vi vidite Balkan i njegove narode u bliskoj budućnosti?
Svi ćemo ipak ući u EU. Sve države nastale od bivše Jugoslavije, uključujući tu i Kosovo, normalizovaće međusobne odnose. Taj proces, nažalost, usporava Srbija koja je ostala jedini remetilački faktor. Pretenduje da drži lekcije svima, ljuti se na sve države koje su priznale Kosovo, putem svojih pulena u Banjaluci drži Bosnu u stanju ni rata ni mira.

Koliko je realno da se napravi „velika Albanija“ i svi Albanci žive u jednoj državi?
Za nas Albance ta “velika Albanija” zapravo biće ujedinjena Evropa, odnosno Evropska unija. Dakle, mi se ujedinjujemo na evropskoj platformi, a ne menjajući državne granice. Ipak smo nešto naučili od Srba, a to je da ne vredi krvariti i srljati u zločine zarad promene granica. Kao što se vidi, može to i na drugi način.

Kosovski premijer Hašim Tači razgovarao je sa crnogorskim premijerom Đukanovićem o demarkaciji granične linije, sa Makedonijom je to urađeno, gde bi, po vama, bila granica sa Srbijom?
Sa Makedonijom i Crnom Gorom Kosovo nema problema sa granicom niti teritorijom. Demarkaciona linija je sa Makedonijom određena bez problema kao tehničko pitanje. Tako će biti i sa Crnom Gorom. To znači, granica je tamo gde je bila dok smo bili federalne jedinice u bivšoj SFRJ. Isti je slučaj i sa Srbijom. Od Rudnice, 20 km severno od Leposavića, do Merdara prema Kuršumliji, te blizu Končulja prema Bujanovcu, granica između Srbije i Kosova se tačno zna. Valja je samo markirati i to će biti tehničko pitanje.

Premijer Hašim Tači zatražio je od srpskog predsednika da se pokloni i albanskim žrtvama. Ko će se pokloniti srpskim žrtvama?
Svim nedužnim civilnim žrtvama duguje se poštovanje i poklonjenje.

Nije poznato da je ijedan pripadnik vašeg naroda osuđen zbog ratnog zločina, osim nekih procesa koje su vodile međunarodne snage, uprkos i najnovijem hapšenju Fahredina Gašija i prošlogodišnjem Nazima Blace?
Bilo je dosta onih koji su prošli kroz sudske procedure, pa i kroz Haški tribunal. Bilo je i osuđenih. Sudovi ne sude po reciprocitetu, nego na osnovu dokazane krivice. Ali, razumljivo je da njihov broj ne može biti kao broj osuđenih Srba, jer su Albanci, kao i Bošnjaci, i Hrvati vodili odbrambeni rat na svojoj teritoriji. Zabrinjavajuće je za njihovu budućnost i budućnost Srbije ako Srbi još nisu shvatili razmere zločina počinjenih na Kosovu, u Bosni, u Hrvatskoj podstaknute i rukovođene iz Beograda.

Gledao sam kako se radujete u Srbiji što su ukinute vize za putovanja u zemlje EU. A do pre 20 godina nismo znali za pojam viza. Putovali smo kuda smo hteli i svuda bili uvažavani kao građani jedne pristojne države Hoće li se ikada utvrditi istina o trgovini organima nealbanaca i „žutoj kući“?
Koliko ja znam, već je utvrđeno da je to jedna spekulacija bez dokaza. Haško tužilaštvo ničim nije bilo ograničeno da sprovede istragu i utvrdi istinu. Ali, izgleda da je jedino u Beogradu zauzet stav da je toga bilo i sada ne može niko da negira pošto je u Beogradu to rečeno. To vam je slično kao sa statusom Kosova. Svi kažu da je to rešeno, ali čim se u Beogradu kaže da nije rešeno, onda nije.

Kada odlazite u Podgoricu na mesto ambasadora?
Kada bude odlučeno.

Da li biste više voleli da to mesto zamenite Beogradom, budući da ste u njemu proveli dobar deo svog života?
Nije to zato što sam neke godine moje mladosti proveo u Beogradu, već zato što bih voleo da Srbija prizna Kosovo, jer je to u interesu same Srbije. U Beogradu se stvara još jedna zabluda da Kosovo ne može da opstane ako ga ne prizna Srbija. Nama je priznanje od strane Srbije isto toliko važno kao što je za Srbiju priznanje od strane Kosova. Ali znam da bi to bilo obostrano korisno.

Žalite li za nekadašnjom zemljom u kojoj je „vladalo bratstvo i jedinstvo“?
Kada se dese tolike tragedije i vratite se mnogo ispod nivoa na kojem smo bili, a celi svet ide napred, onda vam ne može biti svejedno. Gledao sam kako se radujete u Srbiji što su ukinute vize za putovanja u zemlje EU. A do pre 20 godina nismo znali za pojam viza. Putovali smo kuda smo hteli i svuda bili uvažavani kao građani jedne pristojne države.

SVE BIH DRUGAČIJE URADIO
Da ste vi bili u prilici da diktirate prilike u bivšoj nam državi, da li bi epilog bio kao danas ili biste uradili nešto drugačije?
Zasigurno bih sve drugačije uradio i ne bi nas zadesilo sve to što smo videli. Moj stav bi bio jednostavan i demokratski: ako nađemo neki zajednički interes zbog čega bismo sačuvali Jugoslaviju, onda učinimo kako nam svima odgovara. Ako ne – miran i dogovoran razlaz po granicama koje smo imali i imamo ih i sada. Evo, ionako smo se razišli, granice su nam one koje su u Jugoslaviji bile kao administrativne granice bivših federalnih jedinica. Pa kojeg đavola smo se toliko ubijali i stradali? Zar nismo mogli kao Čehoslovačka ili Sovjetski Savez? Mogli smo, da nije ludi Milošević imao toliku podršku Srba u svom razornom pohodu.