GORAN MARKOVIĆ, POZORIŠNI I FILMSKI REDITELJ I SCENARISTA

Snimanje filmova u Srbiji - ponižavajuća aktivnost

„Celokupna kinematografija, sve – projekti, dugometražni, kratkometražni, Jugoslovenska kinoteka, Filmski centar Srbije i druge aktivnosti – finansiraju se s jedan i po milion evra, što je budžet jednog niskobudžetnog filma bilo gde u svetu. Filmovi kod nas dobijaju po dvestotinak hiljada evra i to predstavlja oko 25 odsto od njihove vrednosti, a  za 75 do 80 odsto moraju ili da iskukaju ili da se odreknu novca. To je ponižavajuća situacija! Zakon o kinematografiji bi mogao to da reši, pre svega sistem finansiranja”, kaže Marković

Pozorišni i filmski reditelj i scenarista Goran Marković, koji trenutno obavlja i dužnost specijalnog savetnika u Ministarstvu kulture zaduženog za oblast kinematografije, upozorava da je Zakon o kinematografiji neophodan kako bi se rešila gotovo dvodecenijska haotična situacija u toj oblasti. Na izradi nacrta Zakona o kinematografiji, po ugledu na slične zakone u susednim zemljama, radili su najugledniji domaći filmski stvaraoci. Osnovna ideja kreatora tog zakona jeste da se filmskim autorima omoguće bolji finansijski uslovi za proizvodnju filmova koja je, prema Markovićevim rečima, u Srbiji postala veoma ponižavajuća aktivnost, jer se stvaraoci više brinu kako će da nabave novac za snimanje nego o samom kreativnom procesu.

“Ukoliko bi zakon bio usvojen u obliku koji mi predlažemo, obezbeđivao bi oko šest, sedam miliona evra godišnje za kinematografiju, što je dosta za osam do deset pristojno polovično finansiranih filmova” Nacrt Zakona o kinematografiji je završen i spreman za skupštinsku proceduru. Šta će taj zakon doneti filmskim stvaraocima u Srbiji?
Sudbina kinematografije u priličnoj meri zavisi od tog zakona. Ne bih želeo da dramatizujem, da mistifikujem stvari. Ipak, činjenica je da bi taj zakon dugoročno rešio pitanje statusa i finansiranja kinematografije. Ovako, s ovim veoma malim sredstvima koja srpski film od Ministarstva kulture dobija na kašičicu, i s okolnim snalaženjem koje često liči na prosjačenje, baviti se filmom u Srbiji znači prilično ponižavajuću aktivnost. To je u disproporciji sa značajem koji srpski film ima u svetu. Celokupna kinematografija, sve – projekti, dugometražni, kratkometražni, Jugoslovenska kinoteka, Filmski centar Srbije i druge aktivnosti – finansiraju se s jedan i po milion evra, što je budžet jednog niskobudžetnog filma bilo gde u svetu. To je stvarno  beda! Filmovi kod nas dobijaju po dvestotinak hiljada evra i to predstavlja oko 25 odsto od njihove vrednosti, a 75 do 80 odsto moraju ili da iskukaju ili da se odreknu novca. To je ponižavajuća situacija! Ovaj zakon bi mogao to da reši pre svega sistem finansiranja. Mi smo izračunali da bi, ukoliko bi zakon bio usvojen u obliku koji mi predlažemo, obezbeđivao oko šest, sedam miliona evra godišnje za kinematografiju, što je dosta za osam do deset pristojno, polovično finansiranih filmova. Postoje i evropski fondovi, srpski autori gotovo redovno dobijaju sredstva od Eurimaža, a postoje i drugi fondovi. Neophodna je osnova, država mora da stoji iza filmskih autora bar s 50 odsto sredstava.
Filmski centar Srbije raspisuje konkurs jednom ili dva puta godišnje. Komisije čitaju scenarija i daju preporuku. Ja sam bio u jednoj od tih komisija ranije. Predloženi projekti prolaze kroz više filtera, uzima se u obzir da li su održivi, ekonomski opravdani, umetnički vredni. Ima novca za četiri do pet filmova, a stigne oko 80 projekata. To je fond koji može da pokrije samo 20 odsto snimanja svakog filma – toliki napor za sitne pare. Ja sam jednom prilikom dobio taj novac i zatim godinu dana proveo pokušavajući da snimim film, odnosno da prikupim ostatak neophodnih sredstava. Na kraju sam odustao i vratio novac. To je bio projekat ‘Parovi’.

KOME SMETA NOVI ZAKON
Više puta ste ponovili u medijima da postoje opstrukcije u usvajanju Zakona o kinematografiji. Kome može da smeta taj zakon?
Ne znam kome smeta. Pre svega onima koji misle da će osnivanje Fonda da smanji uticaj države ili vlasti na strukturu filmske proizvodnje. Tu su u igri najbanalnije stvari, kao pitanje ličnog uticaja ili interesa. Ne mogu da vam kažem kome sve zakon smeta, ali postoje određene strukture koje su protiv njega. Iza ovog nacrta stajali su najugledniji filmski radnici, na njemu smo direktno radili Goran Paskaljević, Miki Manojlović i ja, zatim Emir Kusturica i brojni filmski radnici okupljeni oko Filmskog centra Srbije. Konsultovali smo sva ministarstva, išli smo kod premijera Mirka Cvetkovića koji je bio vrlo fleksibilan i saslušao nas, dao nam vrlo konstruktivne primedbe. Mi više ne znamo šta treba da uradimo. Ako se to i dalje bude odlagalo, kao 2003. godine, ja odlazim, jer zaista nisam čovek koji ima nerve za takvu vrstu posla. Novi Zakon o kinematografiji predviđa, pored ostalog, osnivanje Filmskog fonda Srbije koji bi bio zadužen za finansiranje domaće kinematografije. Iz kojih bi se izvora takav fond finansirao?
Problem je u tome što, kad budžetski finansirate kinematografiju, imate novac samo za jednu godinu, a filmovi se proizvode dve, tri, četiri godine. Osnivanje Fonda bi podrazumevalo da se novac iz budžeta, s donacijama, sponzorima, uz poreske beneficije za ljude koji ulažu u kinematografiju, prikupi i ulaže sistemski u filmske projekte. Sličan zakon omogućio je Izraelu da od jedan do dva odsto gledalaca u bioskopima za izraelske filmove dođe do procenta od 30 do 40 odsto, a izraelski autori su napravili ogroman prodor u svetu.

Prošle godine budžet je za sufinansiranje domaćih filmskih projekata posredstvom konkursa bio znatno smanjen zbog ekonomske krize. Kakva je situacija ove godine?
Prošle godine sufinansirano je 12 domaćih filmova. Ove godine, na prvom konkursu, dodeljen je novac za devet projekata. Na jesen će biti raspisan još jedan konkurs. Nadamo se da će biti 12 do 13 filmova ukupno, od kojih će makar dva ili tri biti vrlo dobra. Holivud, na primer, kupi sto filmskih scenarija, od kojih snimi film samo prema jednom. Ljudi pišu ta scenarija kao da će se filmovi zaista snimati, oni su plaćeni za to. Francuzi snime 150 filmova godišnje, a od toga se 20 ili 30 filmova nikada ne prikaže. Od naših 10 ili 12 filmova svi se prikazuju, a to nije mala stvar. Dva do tri su zaista dobra i s uspehom se prikazuju na međunarodnim festivalima.

Vi ste ovogodišnji domaći dobitnik nagrade “Aleksandar Lifka” koju Festival evropskog filma na Paliću dodeljuje za doprinos evropskoj kinematografiji. I ranije ste bili gost tog festivala, kako ga ocenjujete i kako, prema vašem mišljenju, on treba da se razvija u budućnosti?
Festivala ima vrlo mnogo i veoma su različiti. Ja volim festival na Paliću iz dva razloga: prvo, vrlo mi je lepo tamo, volim srednju Evropu, a tamo miriše na srednju Evropu i u susedstvu je Evropske unije; drugo, taj festival je suštinski veoma dobro koncipiran. Ja se sećam perioda kada je naša zemlja bila potpuno izolovana i u očajnom stanju devedesetih godina – taj festival bio je jedna od jačih spona Evrope i Srbije. Kada je sve bilo prekinuto, palićki festival bio je spona, a ta zasluga je velika i treba je poštovati. Vrlo je interesantna koncepcija tog festivala, razlikuje ga od drugih manifestacija te vrste koje su, više-manje konfekcijske, rekao bih – na jednom festivalu se šiju odela, na drugom gaće, na trećem brushalteri. Mislim na Niš, Herceg Novi, Vrnjačku Banju… Ovaj festival na Paliću je nešto sasvim posebno i ne bih voleo da promeni koncepciju. Nema ni razloga za to.

BIOSKOP “BALKAN”
Pre nekoliko meseci zatvoren je bioskop “Balkan”, koji je gledaocima nudio mogućnost da pogledaju i filmove koji nisu snimljeni u Holivudu, domaća ostvarenja, dokumentarni program. Javno ste negodovali zbog mogućnosti da se ta dvorana pretvori u kockarnicu. To se nije desilo, ali nema više ni bioskopa na tom mestu. Da li država može da zaštiti bioskop “Balkan”?
Bioskop ‘Balkan’ je posebna priča. To je nezakonito kupljen bioskop, jer u ugovor nije ušla klauzula da je reč o objektu koji je zaštićen zakonom. Odluka da se ta zgrada u kojoj se nalazi bioskop proglasi gradskim spomenikom kulture doneta je još 1995. godine. Vlasnik bioskopa nameravao je da ga proda Kipranima koji su vlasnici kockarnica, međutim, namena zgrade ne sme se menjati. Sada smo u pat poziciji, jer vlasnici bioskopa ne smeju da prodaju prostor koji je pod zaštitom, ali ni država koja nije vlasnik tog prostora. Pored vas ove godine je nagradu “Aleksandar Lifka” dobio i francuski reditelj grčkog porekla Kosta Gavras. Prethodnih godina to priznanje dodeljeno je i mnogim drugim uglednim domaćim i inostranim filmskim stvaraocima, poput Kena Louča, Kena Rasela, Gorana Paskaljevića, Ljubiše Samardžića, Jiržija Mencla. Šta za vas znači ta nagrada?
Nagrada ‘Aleksandar Lifka’ budi u meni dvojaka osećanja. Pod jedan, veoma sam počastvovan i veoma zadovoljan, jer kada se bavite ovim poslom nikada niste sigurni šta radite, to je sve magla, luk i voda. Zamišljate neke filmove, pa ih snimate, pa dobijate neke nagrade, pa su ti filmovi gledani, ali zapravo nikada ne znate da li to što radite ima neki smisao, ostavlja li neki trag ili ne. Postoje neki znaci u mom životu koji su mi pokazali da to nisam potpuno uzaludno radio. Neki moji filmovi su ostali upamćeni. Ova nagrada je, ipak, od jedne ozbiljne, stručne institucije, ne od nekih zabavnih novina ili festivala na moru, tako da mi daje osećanje da sam ipak nešto radio, da nisam uzaludno trošio vreme i život na ono čime sam se bavio. Drugo osećanje, kada se bavite ovim poslom, stalno imate utisak da ćete tek sada početi da radite, zapravo da je do sada sve bila priprema i žurnal, a sada počinje glavna stvar, glavni film, a onda odjednom neko vam stavlja do znanja, na neki način, da ste pri kraju, da ste blizu cilja i da ne treba još mnogo vremena kada ćete otići u staro gvožđe. Zbog toga sam, kada sam čuo da sam nagrađen, pomislio šta će meni nagrada za životno delo.

“Pokušao bih da snimim jedan film, ako mogu. Reč je o nečemu što sam već isprobao u pozorištu – komad ‘Falsifikator’. Reč je o crnoj komediji koja se bavi padom bivše Jugoslavije kroz priču o padu pojedinca” Da li već imate ideju o sledećem filmu?
Pokušao bih da snimim jedan film, ako mogu. Reč je o nečemu što sam već isprobao u pozorištu – komad ‘Falsifikator’. Reč je o crnoj komediji koja se bavi padom bivše Jugoslavije kroz priču o padu pojedinca. To je tema o kojoj sam sve vreme razmišljao kao o filmu. Imam ideje u vezi s filmom koje bi malo promenile celu formu. Planiram da to snimam u Bosni. Za sada je to samo ideja, ali ona je najvažnija. U našem poslu je to tako, fiksirate neku ideju i onda počnete da se ponašate kao neki religiozni fanatik, verujete slepo da ćete to uraditi, nema drugog načina. Napisan je filmski scenario i sada ćemo polako početi da jurimo novac, tu tužnu priču sam vam već ispričao.

Krajem prošlog leta najavili ste snimanje nastavka svog kultnog filma “Nacionalna klasa”. Šta je s tim projektom?
To je otpalo iz nekoliko razloga. Mnogi se grabe oko tog projekta, a nemaju pravo na to. Ja sam apsolutni vlasnik autorskih prava, autor sam scenarija i režirao sam film. Oko tog projekta je velika gužva tako da je to, jednostavno, daleko od mene. Ja na to, uostalom, nikada nisam ni računao, niti sam priželjkivao. Ako je nešto ispalo dobro, zašto to da diramo?

Vaša nova predstava “Zlatno tele”, rađena u produkciji Narodnog pozorišta iz Beograda, pretpremijerno izvedena je u Leskovcu, Šapcu i Pančevu. Kako je publika prihvatila predstavu i čija je ideja bila da se ona prvo izvede u manjim gradovima tokom leta, a tek na jesen u Beogradu?
Taj koncept postoji odavno na Brodveju, s tim što se tamo predstave igraju po 40 do 50 puta pre premijere. Mi smo izveli predstavu samo tri puta. Ideja je da se stvar uigra, da glumci postanu opušteni, da savladaju problematiku, jer kod nas su premijere često zasnovane na nesnalaženju i nedovršenim predstavama koje često postaju dobre posle deset, petnaest izvođenja, a tada ih niko više ne gleda. Mi nismo napravili toliki uvod, ali su te tri predstave bile prilično korisne, jer su napravljene u različitim ambijentima, i ja sam video šta treba da se koriguje. Premijera u Beogradu biće 6. oktobra. Neće biti nikakvih suštinskih promena, ali ćemo neke detalje malo da doteramo na osnovu onoga što smo videli na pretpremijerama.

“Nagrada ‘Aleksandar Lifka’ budi u meni dvojaka osećanja. Pod jedan, veoma sam počastvovan i veoma zadovoljan, jer kada se bavite ovim poslom nikada niste sigurni šta radite, to je sve magla, luk i voda. Drugo osećanje, kada se bavite ovim poslom, stalno imate utisak da ćete tek sada početi da radite, zapravo da je do sada sve bila priprema i žurnal, a sada počinje glavna stvar, glavni film, a onda odjednom neko vam stavlja do znanja, na neki način, da ste pri kraju, da ste blizu cilja i da ne treba još mnogo vremena kada ćete otići u staro gvožđe. Zbog toga sam, kada sam čuo da sam nagrađen, pomislio šta će meni nagrada za životno delo” Komad “Zlatno tele” je nastao na osnovu adaptacije satiričnog romana Ilje Iljfa i Jevgenija Petrova, napisanog tridesetih godina prošlog veka, u vremenu NEP-a (Nove ekonomske politike u Sovjetskom Savezu). Glavni junak romana je Ostap Bender, prevarant, “veliki kombinator”. Kakva je veza između onog i ovog vremena i koga simbolizuje Ostap Bender?
Veze su apsolutno bliske. Postoji zapanjuća veza između današnje tranzicije i one u vremenu NEP-a. Zajednički imenitelj im je – krađa. Reč je o društvu u kojem dominira kriminal, ja to nazivam krimokratija, zapravo, društvo koje je sastavljeno uglavnom od lopova i prevaranata. Mislim da će gledaoci tu prepoznati mnoge sličnosti. Ono što je mene posebno interesovalo u svemu tome, a čega sada nema, jeste upravo lik Ostapa Bendera, koji je apsolutno nepoznat. Devedeset devet odsto ljudi nema pojma ko je on, a ja sam oduvek voleo taj lik i tu vrstu humora, cinizma i autocinizma. Sticaj okolnosti bio je takav da sam razgovarao s jednim prijateljem, kad god smo ćaskali, izgovarali smo neke izreke Ostapa Bendera, i onda sam poželeo da posle ne znam koliko godina ponovo pročitam ‘Zlatno tele’. Kupio sam knjigu u knjižari, a ubrzo su mi u Narodnom pozorištu ponudili da režiram neki komad Harvuda. Ja sam rekao da teško mogu da radim Harvuda, jer ne razumem Engleze, a onda mi je direktorka drame Narodnog pozorišta Ivana Dimić rekla da ona može da mi ponudi jedino još ‘Zlatno tele’. Ja sam rekao da je to proviđenje, prst sudbine. Ja sam radio dramatizaciju romana za pozorište, a ona mi je pomogla. Ključ je u tome što smo dobili odličnog glumca, Laneta Gutovića, za lik Ostapa Bendera.

Ostap  Bender simbolizuje stil života u ovoj zemlji, s tim što ovde nema mnogo duhovitih ljudi, ovde su obično ti prevaranti surovi, nižerazredni, primitivni, ili, ako nisu primitivni, onda su apsolutno pokvareni. Ostap Bender to nije, on vara iz ljubavi prema prevari, on je umetnik, umetnik prevare, on uživa u prevarantskom stilu, a ne u rezultatima. Na kraju on se odriče ‘zlatnog teleta’, odnosno novca koji je ukrao, jer vidi da je osvojiti novac ništa, da je čar u samom osvajanju, a ne u rezultatu.

KULTURNI ZLOČIN
“Čak i kad snimite film, veoma ga je teško prikazati. Regularni bioskopi više ne postoje. Bioskope u Beogradu kupio je neki tip koji ih je posle preprodao vlasnicima kiparskih kockarnica ili kome već. To je čisti kulturni zločin! Multipleksi su produkciono vezani za blokbastere, tako da ako snimite hermetičan film ne možete da ga prikazujete u nekom od tih bioskopa. Možda dva dana. Svuda u svetu postoje bioskopske mreže koje prikazuju domaći nekomercijalni film, svuda postoji način kako se to finansira. Francuska država, na primer, koja je bogata i civilizovana, snima oko 150 filmova godišnje. Ti filmovi se prikazuju u skladu sa zakonom koji propisuje koliko svaki bioskop može da prikaže stranih, a koliko francuskih filmova. Mi ne bismo išli tako daleko, ali novi zakon predviđa stimulisanje prikazivanja, posebne beneficije za bioskope u kojima se prikazuje domaći i evropski film, nešto što je alternativa. Niko ne traži da se ti filmovi guraju u multiplekse, već samo da imamo bioskope koji će moći da žive i prežive od prikazivanja takve vrste filmova. Civilizacijski imperativ je da imate i ovo i ono. Neko te multiplekse naziva bioskopskim Mekdonaldsima. Ja se s tim ne slažem, volim ponekad da odem u multipleks i da pogledam holivudski film, nisam ja protiv toga, ali ne bih stalno da jedem u Mekdonaldsu”, kaže Marković.