AMERIČKA REALNOST

Haos u obaveštajnom prostoru

Rezultati dvogodišnjeg istraživanja Washington Posta stavili su tačku na sve dileme o angažovanosti privatnih kompanija u obaveštajnim aktivnostima američke politike. Ono što su zvaničnici uveliko znali, konačno je u velikom tiražu dospelo i pred američke poreske obveznike

Trebalo je dve godine i dva novinara, da bi u mrtvoj novinarskoj sezoni usledilo javno priznanje onoga što se uveliko znalo – da je obaveštajna mreža SAD neefikasna i preglomazna, a da su poslovi od značaja za nacionalnu bezbednost odavno u rukama privatnih kompanija.

Sve dosadašnje afere i pokušaji obelodanjivanja paralelnog sveta, u ovoj sferi američke realnosti, konačno su dobile svoju potvrdu i sa najvišeg nivoa. Iako doduše prisilno, Pentagon se nakon snažnijih, ali diskretnijih pritisaka iz Bele kuće, u sezoni kupaćih kostima, konačno suočio i sa spoljnim pritiscima. Onim koje je pokrenula serija tekstova u uglednom američkom listu Washington Post, a koji je iz usta večito suzdržanih zvaničnika izdejstvovao javno priznanje – da je u njihovim redovima ipak, malko, zavladao haos, da se ne zna „ko pije“(mada zna „ko plaća“), ali da to sve i nije baš toliko strašno, jer se „uspesi postižu svakodnevno, mada javnost za njih ne zna“.

Ono što se ipak zna, i znalo se,  jeste da se u Iraku uredno regrutuju špijuni i ubijaju neprijatelji, u Avganistanu plaća mito, u Italiji kidnapuju sumnjivci, u Litvaniji grade zatvori, a da se pritvara i ispituje gde god se za to ukaže prilika i potreba. Doduše, nezvanično, jer ipak iza svega toga ne stoji vlada SAD, već privatne kompanije, koje (ni)su sklopile ugovore s američkim federalnim agencijama.

CENA ISKUSTVA

Nakon dvogodišnjeg istraživanja novinara Washington Posta, razgovora sa stotinama vojnih i obaveštajnih zvaničnika, zastupnika privatnih kompanija, i uvida u brojne zvanične dokumente, pokazalo se da je američki sistem nacionalne bezbednosti većim delom u rukama privatnika. Blizu dve hiljade privatnih kompanija, sa oko 265.000 zaposlenih agenata, analitičara i stručnjaka raznih profila, danas čini okosnicu američke obaveštajne sfere.

Ukoliko se zna, a saznalo se i dokazalo, da u privatnim kompanijama rade uglavnom iskusniji i kvalifikovaniji agenti od onih u državnim, presek stanja u strukturi američkog obaveštajnog sveta pružio je uvid u nove detalje. I dok u zvaničnom, državnom sektoru rade uglavnom najmlađi i najneiskusniji agenti, iskusniji deluju u privatnom sektoru. S finansijskom podrškom od gotovo 50 odsto (!) državnog budžeta za te namene, privatne kompanije nude i bolje uslove - gotovo dvostruko više plate nego vlada, te brojne druge beneficije.

Sve ovo stvorilo je svojevrstan kadrovski egzodus u državnim institucijama, u kojim su poslovi zvanične državne bezbednosti prepušteni najmlađim i najneiskusnijim. Pa čak i u takvim okolnostima, veću zabrinutost ipak izaziva svest o tome da se nezavisno od svih rodoljubivih poriva i ciljeva, privatne kompanije, uvek i pre svega, rukovode sopstvenim interesom – interesom profita i svojih akcionara.

PEČURKE BEZ NADZORA

Obaveštajni biznis na američkom tlu doživeo je svoj procvat nakon terorističkog napada na SAD 11. septembra 2001. godine, kada je predsednik Džordž Buš naložio efikasniji rad obaveštajnih agencija zatraživši poboljšanje razmene podataka.

Međutim, dogodilo se upravo suprotno. CIA je promenila klasifikaciju osetljivih informacija, da ne bi morala da ih deli sa drugim agencijama, a Pentagon je prebacio milijarde dolara iz jednog budžeta u drugi kako bi izbegao kontrolu novog direktora nacionalnih obaveštajnih aktivnosti.

Nakon toga, kao odgovor na potencijalne terorističke pretnje, kao pečurke posle kiše  iznikle su brojne nove agencije i organizacije. Prema saznanju WP, najmanje ih je 363 novih, ili onih koje su reogranizacijom postojećih narasle do istorijskih razmera. A svakoj su bili potrebni novi ljudi, a njima novi za administrativne i logističke poslove...

Sa toliko organizacija i zaposlenih linije odgovornosti postale su nejasne, pa je, po preporukama kongresne komisije, 2004. odlučeno da se formira još jedna agencija - Kancelarija direktora nacionalnih obaveštajnih službi, koja bi sve ostale stavila pod kontrolu. Ali se, međutim, u nedostatku realnih budžetskih ovlašćenja, ispostavilo da je uloga ove agencije bila fiktivna i da realno nema moć nad agencijama koje treba da kontroliše.

Iz usta večito suzdržanih zvaničnika izdejstvovatli javno priznanje – da je u njihovim redovima ipak malko zavladao haos, da se ne zna „ko pije“ (mada zna „ko plaća“), ali da to sve i nije baš toliko strašno, jer se„uspesi postižu svakodnevno, mada javnost za njih ne zna“.

MALE, PORODIČNE FIRME

Da je obaveštajna sfera postala unosna delatnost, WP potvrđuje primerom kompanije General Dynamics. Ta kompanija je svoj angažman za potrebe državne bezbednosti počela razvojem sistema za identifikaciju manjih meta i opreme za presretanje komunikacija uz pomoć mobilnih telefona i laptopova. Kompanija je takođe razvila i softver koji razvrstava milijarde podataka koje prikupe obaveštajne agencije u manje celine, koje se potom mogu operativno analizirati.

Vremenom, kompanija je otkupila još 11 drugih firmi koje su se bavile satelitima, prisluškivanjem, izviđanjem, a od 2000. do 2009. broj zaposlenih im je narastao sa 43.300 na 91.700, a promet sa 10,4 na 31,9 milijarde. Od skromnih početaka do danas, kompanija GD proširila je i opseg svoje delatnosti u koje spadaju i obučavanje novih analitičara, zaštita kompjuterskih mreža Vlade i kodiranje vojnih komunikacija, pa čak i operacijama kojima se pokušava uticati na imidž američke politike u inostranstvu. U tu svrhu postavili su i web site s vestima iz jugoistočne Evrope.

GORDIJEV ČVOR

Saznanja koje je u svojim izveštajima pred oči američke javnosti izneo WP, tako su samo potvrdila ono što je do sada u više navrata demantovano. Da okosnicu američke nacionalne bezbednosti (s globalnim efektima) čine privatne kompanije, koje gotovo po pravilu obavljaju najprljavije poslove za vladu SAD, a da je njihov interes ipak i pre svega novac.

Ono što je američku javnost ipak najviše zabolelo je činjenica da upravo tim kanalima ističe znantan deo budžeta za obaveštajne službe koji je u prošloj godini iznosio čak 75 milijardi dolara. Kada je reč o Obaminoj administraciji, oni su ipak sve ovo znali i pre tekstova u WP.

Još koliko u maju, Obama je zbog očiglednog haosa u američkom obaveštajnom sistemu zatražio ostavku šefa direktora Nacionalne obaveštajne službe, Denisa Blera. Masakr u Fort Hoodu, pokušaj otmice i rušenja američkog aviona na Božić nad Detroitom i nedavni pokušaj terorističkog napada na njujorški Times Square, kada je napadaču gotovo pošlo za rukom da pobegne iz zemlje, za Belu kuću su bili više nego dovoljan dokaz neefikasnosti sistema koji se danas smatra centralnim u strukturi američke nacionalne bezbednosti.

Slaba povezanost, nekoordinacija u radu, dupliranje posla i hrpe bespotrebnih izveštaja stvorile su haos kojem se u ovom trenutku ne nazire kraj.

„Ovo je užasno priznanje. Ne mogu da utvrdim koliko zaista organizacija pod ugovorom radi za Ministarstvo odbrane“, priznao je američki državni sekretar Robert Gejts.

CIFRE GOVORE

Oni koji su sve ovo morali da znaju, odavno su znali. Ostalima je neke od detalja haosa u američkom obaveštajnom biznisu, u zavidnom tiražu, izneo Washington Post. Neki, možda najindikativniji od njih, govore sami za sebe.

Ukupno 1.271 državna i 1.931 privatna organizacija na preko 10.000 lokacija širom SAD angažovano je na programima za protivterorizam, nacionalne bezbednosti i obaveštajnim poslovima.

Oko 854.000 ljudi, gotovo 1,5 puta više nego što ih živi u Vašingtonu, poseduje ovlašćenja ili propusnice koje im je izdala neka tajna služba.

Samo u Vašingtonu i njegovoj okolni, od septembra 2001. godine izgrađeno je, ili se još uvek gradi, čak 33 objekta za potrebe tajnih obaveštajnih agencija koji zauzimaju prostor veličine tri Pentagona ili 22 zgrade Kongresa, odnosno oko 1,5 miliona kvadratnih metara.

Mnoge bezbednosne i obaveštajne agencije rade isti posao, čime ne samo da se duplira posao, već i nepotrebno troše resursi. Primera radi, čak 51 federalna organizacija i vojna komanda u 15 američkih gradova rade apsolutno isti posao – prate tokove novca terorističkih mreža.

Analitičari, koji objedinjavaju i tumače nalaze domaćih i stranih obaveštajnih izvora, godišnje produkuju preko 50.000 dokumenata, koji se, ako ni zbog čega drugog ono bar zbog obima, gotovo po pravilu ignorišu.