ŠANDOR TOT, BILIJAR IGRAČ

U vrhu svetskog bilijara

Njegov zvaničan nadimak na svetskim turnirima je Balkan Ekspres. U sezoni  2004/05. cele godine bio je najbolje rangirani bilijar igrač u Evropi. Igrao je tri finala Euro tura, od kojih je dva osvojio.  Na svetskoj rang  listi jedne godine bio je deveti.  Godinama je najbolji igrač u Srbiji, a bio je i 16 puta šampion Mađarske

Šandor je mnogo godina živeo u inostranstvu, osvojio je preko šezdeset međunarodnih turnira, od toga šesnaest profesionalnih. I pored toga misli da je mnogo više mogao, ali ga je finansijska realnost u tome ograničavala, jer je bilijar skup sport. Nema puno sponzora, a treba putovati po svetu.  
On igra američki bilijar, planetarno veoma popularan, jer je daleko pristupačniji širokim narodnim masama, za razliku od snukera, čiji sto je veoma velik i teško se nabavlja.
„Sve je počelo 1988. godine. Od  1993. profesionalno se bavim ovim sportom, do tada mi je igranje bilijara bio samo hobi.  A krenulo je bukvalno iz zabave. Sa društvom pre izlaska odlazo sam na flipere, i tamo sam video mali bilijar sto. Odlučio sam da probam i svidelo mi se. Bili smo klinci od 14 -15 godina. Tako iz razonode, ni iz čega, udarac po udarac… Tako se rodila ljubav prema ovoj igri“, priseća se na početku  razgovora Šandor.

Na kom je marketinškom i finansijskom nivou bilijar kod nas, a na kom u svetu?
Kod nas je na veoma niskim granama, ali u Aziji i, naravno, Americi već je mnogo bolje. Ne samo finansijski, već i organizaciono. Sponzori su tamo veoma ozbiljne kompanije. Kada bi ljudi ovde videli kako izgleda svetsko prvenstvo i kako je organizovano,  shvatili bi o kakvoj popularnosti govorim. I nikad se ne zna ko će koga da dobije. U bilijaru se uglavnom događaju čuda.

“Sve je u ovoj igri u psihi. U glavi, mentalnoj snazi. Čim pomisliš da ćeš promašiti, ti promašiš. U ovoj igri su milimetri uvek u pitanju. Hirurški precizna igra. Ovo je igra za hrabre, u strahu su uvek veće greške” To znači da je faktor sreće dosta bitan?
Kada igraju dva surova profesionalca, onda o pobedniku ove igre 80% odlučuje sreća. To možda malo ubija igru, ali sad se menjaju pravila, pošto se najčešće igra „desetka“, gde se moraju najavljivati sve kugle koje želiš da ubaciš, što u znatnoj meri umanjuje faktor sreće.

Da li mislite da je u Srbiji bilijar popularan? Mnogo njih ovde igra bilijar iz hobija?
Dosta se igra kod nas,  puno ljudi zna ono osnovno, ali, recimo, u Americi bilijar je šesti sport po popularnosti,  dok je, na primer, na Filipinima čak treći, odmah posle boksa i košarke. Tamo svi na ulici prepoznaju najbolje igrače i traže autograme.

U bilijaru postoje razne varijacije igre, koje su najpopularnije?
U svetu se najčešće igraju četiri vrste: „osmica“, „devetka“, „desetka“ i „strejt pul“ (14+1). To su igre koje se igraju najčešće igraju na svetskim turnirima.

Šta Vama najviše leži?
Najveće uspehe postigao sam u „osmici“, ali najviše igram „devetku“, koja je kod nas u Evropi postala nedavno popularna, inače se odavno igra u Aziji i Americi. Nju danas svi igraju, ali u njoj je faktor sreće ogroman. U njoj svako svakog može da dobije. Pogotovo na velikim turnirima često pobeđuju igrači koji uopšte nisu ni blizu toliko dobri. U „desetki“ već treba mnogo da znaš da bi pobedio.

SRBIJA NA SVETSKOM PRVENSTVU U NEMAČKOJ
Šandor je u subotu otputovao na Svetsko ekipno prvenstvo u Hanoveru. Privi put se igra u parovima. Pored Tota, za naš tim igraju i Zoran Svilar, Miloš Veljkić, Andreja Glasović i Goran Mladenović. Igraće se „osmica“, „devetka“ i „desetka“. Turnir se završava 7. februara. Prvi meč naši igraju sa Peruom, a ako pobede idu na Grke. O plasmanu naše reprezentacije Šandor kaže: „Mislim da nemamo dobre šanse da budemo u prve tri reprezentacije, jer ima bar šest do sedam boljih reprezentacija od nas. Tu su Amerikanci, Holanđani, Englezi, Nemci, Filipinci, Poljaci, a i Grci imaju jako dobru ekipu“. „Možemo mi dobiti svakog, ali da bi osvojio ovaj turnir, moraš pobediti bar tri od navedenih selekcija, a to je jako teško“, realan je Šandor. Kakav je danas učinak naših igrača na svetskoj sceni?
Ne baš sjajan. Moraš svake godine puno da igraš da bi osvajao poene, jer kao i u svakom sportu turnirskog karaktera, ako ne igraš i sledeće godine, brišu ti se osvojeni poeni od prošle sezone koje nisi odbranio. Onda ni nema smisla sporadično nastupati. Ili igraš sve, ili ne igraš nijedan turnir. Za jednu sezonu potrebno je oko 50.000 evra samo da bi pokrio troškove. A sponzora nema.

Znači,  bilijar je skupa igra?
Jeste, da bi  bio profesionalac, moraš da imaš sto na kome samo ti treniraš, i dobar štap. Oko 10 hiljada evra potrebno je samo za adekvatnu opremu. Kvalitetan bilijarski sto košta  od oko šest do sedam hiljada evra.

Štap kojim se igra je isto tako važan?
Štap nije toliko važan, važna je smirenost ruke i koncentracija. Postoje štapovi od 20.000 evra, ali dovoljno je da imaš štap i od 1.000 evra, sa kojim isto možeš sve. Postoje naravno, „mekši“ i „tvrđi“, u zavisnosti od stila igre.

Koliko ima taktiziranja u bilijaru?
Mnogo. Sve je u ovoj igri u psihi. U glavi, mentalnoj snazi. Čim pomisliš da ćeš promašiti, ti promašiš. U ovoj igri su milimetri uvek u pitanju. Hirurški precizna igra. Ovo je igra za hrabre. U strahu su uvek veće greške.

Čini mi se, gledajući ovu igru, da ima dosta sličnosti sa šahom, jer morate da predvidite bar nekoliko svojih i protivničkih poteza?
Tačno tako, što i nije čudno, jer  sam kao mali bio dve godine najbolji u šahu u mojoj školi. I ovo je isto tako misaona igra. Znam svoje poteze,  bar dva-tri unapred, a obično sve. Protivničke poteze ipak ovde ne mogu znati, mogu samo da naslutim.  Specifičnost ovog sporta je u tome što niko ne može da utiče na protivnikovu igru. Sličnost sa šahom je u tome što postoji mnogo varijacija poteza, odnosno udaraca.

“Ne kajem se, proveo sam lepo dvadeset godina života, obišao ceo svet, ali s druge strane veliki je bol u tome što kad pogledam unazad te godine, nije isplativo” Koliko je iznosila najveća nagrada na svetskim turnirima?
Bio je IPT tour, koji je stvarno bio veliki profesionalni turnir u nivou jakih teniskih turnira. Tu su pozvali samo 42 od  100 najboljih igrača iz svih zemalja sveta koji su se kroz  kvalifikacije borili za učešće na završnom turniru. Posle toga su napravili još dva velika turnira, na prvom je nagradni fond bio dva miliona, a na drugom čak tri miliona dolara!
To znači da je na prvom turniru pobednik osvojio 350.000 dolara, a na drugom je najbolji odlazio „teži“ za čak pola miliona dolara! Ja sam učestvovao na oba, jer sam igrao kvalifikacije u Švajcarskoj. Prvi put sam bio na 19. mestu a drugi put na 31,  tako da sam prvi put osvojio 17.500 dolara, a drugi put 18.500.

Pretpostavljam da u ovoj igri prednjače Amerikanci?
Sad više ne, na scenu su stupili Azijci, pogotovo Filipinci i Tajvanci, oni su najbolji.  I Evropa je dosta napredovala. Amerikanci su  pre 15 godina bili ubedljivo najbolji, neprikosnoveni, sad više ne, stvari su se od tada promenile. Bilijar je svugde mnogo napredovao. Puno svetskih prvaka bilo je čak i iz Evrope.

Da li je bilijar, s obzirom na njegovu globalnu popularnost, u ekspanziji? Da li treba očekivati još veću popularizaciju i bolje sponzorstvo kako bi dostigao neke najisplativije turnirske sportove kao što su golf i tenis?  Ili očekujete da ovaj sport finansijski stagnira?
Mislim da će u budućnosti stvarno moći da se živi od bilijara, pod uslovom da se vrhunski igra,  ali ne ni blizu kao od tenisa i golfa.  To nije realno.

Da li kod nas postoji neka ozbiljna škola bilijara?
Ima dosta klubova, ima i škola bilijara, ali nije to to, jer ako nisi profesionalac i nisi postigao velike uspehe, ti tu veštinu ne možeš kvalitetno preneti na drugog. Najvažnije je da od početka  pravilno naučiš. Kad te neko nauči loše, onda, recimo, ja moram to da ispravljam,  a onda gubimo puno vremena, i pitanje je da li ćemo ispraviti nešto što si, recimo, pet godina igrao pogrešno.

Kad treba početi?
Što si mlađi,  brže naučiš. Za godinu-dve  možeš da dostigneš visok nivo, naravno, ako te neko ko zna nauči.  S druge strane, možeš i dvadeset godina da igraš bilijar, pa da nimalo ne napreduješ, ako su od starta loše osnove.  Možeš i sam, ali onda moraš da vidiš od nekog, da kradeš znanje gledajući.  Na primer, ja kad sam počeo, tri godine sam već igrao, a nisam znao da postoji spin udarac po kojem kugla može da se vrati nazad.  

Vi  ste praktično samouk?
Sam sam naučio, ali sam puno putovao, igrao turnire i gledajući protivnike naučio. Takođe, uz mnogo knjiga o bilijaru i video-kaseta.  Kad sam počinjao, nismo imali čak ni kvalitetan kiks, kredu, kojom treba namazati kapicu, vrh štapa, a bez toga ne možeš kvalitetno da igraš, pa smo mi „kiksali“ štap o zid, jer je to bilo kvalitetnije od kiksa koji smo imali. Kad bih pričao svetskim prvacima koje sam pobeđivao kakvi su bili moji počeci, ne bi mi verovali.

“Kad sam počinjao, nismo imali čak ni kvalitetan kiks, pa smo ‘kiksali’ štap o zid, jer je to bilo kvalitetnije od kiksa koji smo imali. Kad bih pričao svetskim prvacima koje sam pobeđivao kakvi su bili moji počeci, ne bi mi verovali” Da li dajete časove bilijara mlađima?
Da, ja sam pod ugovorom u Švajcarskoj, tamo imam obavezu da držim časove. Svoje znanje moram negde da naplatim, a to je moguće samo u inostranstvu. Za jednu sezonu, idem tamo pet puta po četiri dana, po pet sati, i za to dobijem 10.000 franaka.

Da možete da birate, da li biste ponovo krenuli sa bilijarom?
Teško je reći, ali ne kajem se,  proveo sam lepo dvadest godina života, obišao ceo svet. Nema gde nisam bio, ali s druge strane veliki je bol u tome što kad pogledam unazad te godine, nije isplativo. Ja sam toliko zavoleo ovu  igru još kao mlad, sa 17-18 godina, da nisam ni razmišljao šta me čeka. Teško je bilo, jer nisam imao uslove, uvek sam pored igranja morao da se snalazim za troškove putovanja na turnire. Samo dva-tri puta sam bio te sreće da imam sponzore. Velika je neizvesnost, a onda ne možeš maksimalno da se posvetiš igri.

Imate 38 godina, koliko još godina planirate da igrate?  Čini se da ova igra dozvoljava da se i u poznijim godinama može uspešno baviti njom?
Jeste, to svi kažu, kao i to da nikad nije kasno da se počne.  Ako hoćeš amaterski i iz ljubavi, onda to tako može. Amaterski i rekreativno može i u šezdesetoj da se igra.  Profesionalno, recimo do 45. godine, može da se igra bez problema. Posle oslabi i vid, zadrhti ruka, a dolaze i “glad ni” mladići koji su željni pobede, dok se kod starijih gubi motivacija. Ostalo je nekoliko njih i sa 60, pa čak i sa 70 godina koji igraju, ali to više nije to. Recimo, kad sam ja počinjao, gledao sam neke igrače samo na televiziji, oni su za mene bile legende.  Pre nekoliko godina, kada sam došao u Ameriku na turnir, ja sam ih tako vremešne pobedio jednom rukom. Ubedljivo,  7-1, 7-2. Ko bi rekao, jer sam iz njihovih kaseta i knjiga kao dečak učio. Vreme ih je jednostavno pregazilo.