Nas je godinama krasila odbrana 3-2-1, čak su je i Francuzi prekopirali i postali prvaci sveta. A mi, umesto da zadržimo ono što je naše i da to unapredimo, mi smo poželeli da budemo ono što nismo. Tako smo izgubili i ono što smo nekad bili

Evropsko prvenstvo u Austriji za Srbiju je završeno pre nego što je i počelo. Katastrofa “orlova” pokreće pitanje ko je kriv? Posledice ovog fijaska biće dalekosežne, jer  našem rukometu ionako “ne cvetaju ruže” već duže vreme. Da vas podsetim, poslednji veliki rezultat bilo je osvajanje bronze na Svetskom prvenstvu 2001. godine u Francuskoj.
Šta je ovog puta razlog rane eliminacije?  Da li je to nedostatak igračkog kadra? Smena starog selektora? Loši međuljudski odnosi? Ili sve to zajedno?
Ne znam ko se više mučio, mi, kojima je bilo mučno gledati ih, ili momci izmučeni bezidejnošću na terenu. Igrali su bez ikakvog sistema, bez ijedne uigrane akcije, sve je bilo na način „ja tebi - ti meni, pa ko šutne”. Totalna konfuzija.
Potrošili smo još jedno veliko takmičenje na kojem niti smo postigli rezultat, niti smo napravili rez i gurnuli u prvi plan neke mlađe igrače Svi ćemo se složiti i da je 13. mesto na Evropskom prvenstvu u Austriji ponižavajuće. Dotakli smo dno, jer od ovoga gore ne može.
Uzmimo u obzir samo rezultatski učinak u tri utakmice. Spasli smo bod protiv Islanđana, pa ubedljivo izgubili od Danske. U redu, Danci su aktuelni evropski prvaci, nije sramota od njih izgubiti. Ne mogu reći da me je iznenadio neuspeh, dešava se i najboljima, ali nisam mogao da verujem da možemo doživeti onakav poraz od jedne Austrije. Bez obzira na sve, njih smo morali da dobijemo. Na pitanje zašto smo se izblamirali, odgovor mogu dati samo igrači, selektor i vodeći ljudi našeg rukometa. Umesto medalja, sada svi zajedno dele krivicu i sramotu. Ravnopravno.
Iskustvo iz Austrije samo je novi dokaz da naš rukomet još uvek luta. Kao da se ne zna šta činiti sa reprezentacijom, šta se želi od nje? Čelni ljudi rukometnog saveza kažu da su cilj Olimpijske igre u Londonu 2012. godine?! Verujem da jesu, ali zar nije važna i 2008, 2009, 2010. godina?
Pitanje je i zbog čega se pred početak svakog takmičenja postavljaju znatno niži ciljevi od onih posle Svetskog prvenstva u Hrvatskoj?
Da podsetim, posle SP u Hrvatskoj i osvojenog osmog mesta iz Saveza su obećavali da ćemo u Mađarskoj ići na medalju, da bi uoči prvenstva izjavili da očekuju plasman od 6. do 12. mesta. To je velika razlika. Nešto slično desilo se i pred put u Austriju. Blamaža srpskog rukometa na Evropskom prvenstvu ponovo je u žižu interesovanja dovela bivšeg selektora Jovicu Cvetkovića.  Bivši igrači i treneri smatraju da bi on ”orlove“ doveo do borbe za medalju i pozivaju na odgovornost čelnike saveza. Lako je biti general posle bitke. Cvetković jeste selektirao ovaj tim, stvorio neku igru, da bi ga Savez smenio, i doveo drugog selektora, koji je, istina, zadržao iste igrače, ali njegova taktika nije bila kompatibilna sa sistemom prethodnika.  Možda je stari selektor trebalo da vodi ekipu na ovom takmičenju i da zaokruži ciklus, ali sad je kasno za “šta bi bilo kad bi bilo”.
Nas je godinama krasila odbrana 3-2-1, čak su je i Francuzi prekopirali i postali najjači tim na svetu. A mi, umesto da zadržimo ono što je naše i da to unapredimo, mi smo poželeli da budemo ono što nismo. Tako smo izgubili i ono što smo nekad bili.
Mnogo polemika izazvala je i odluka selektora Hasanefendića pred početak šampionata da se odrekne usluga iskusnih Nikolića i Bojinovića. Došlo je vreme da selektor objasni svoje poteze. Siguran sam da je imao najbolje namere, da je pozvao igrače u koje najviše veruje, ali ga je praksa demantovala.
Da se razumemo, Hasanefendić je odličan trener, tu nema dileme. Da nije, ne bi bio selektor. Međutim, hteo je na brzinu, za mesec dana, da promeni sve iz korena i to je bilo pogubno. Kolektiv je tako pretrpeo veliku štetu zbog lične sujete.
Pitam se da li će ceh platiti aktuelni selektor kao žrtveni jarac, a da će ostali krivci sačuvati glave? Jer, da budemo iskreni, Hasanefendić je prekratko na mestu selektora i ne može biti glavni krivac za debakl, kao što ne bi mogao da bude i najzaslužniji da smo stigli do medalje.
Potrošili smo još jedno veliko takmičenje na kojem niti smo postigli rezultat, niti smo napravili rez i gurnuli u prvi plan neke mlađe igrače. Zato sam mišljenja da posle svega neće stradati niko, osim srpski rukomet. Deca koja idu na kampove čekala su  pred TV-om da vide svoje idole u finalu ili da se barem bore za medalju. Kako je krenulo, još malo pa u Srbiji deca neće više ni gledati rukomet.
I čemu da se nadamo za dve godine, kad se u Srbiji bude igralo Evropsko prvenstvo? Ako nastavimo s dosadašnjom praksom, ja nisam optimista.