Klubovi su često nemoćni pred nerealnim željama roditelja koji u svojoj deci odmah vide “milione”, pa neće da potpišu skromne stipendijske ili profesionalne ugovore. Svima se nestrpljivo žuri da naplate njihov talenat. Od menadžera i roditelja, do samih igrača

Siguran sam da ste već napamet naučili šta godinama naši političari u izbornim kampanjama ističu kao veliku šansu srpske ekonomije. U čemu je to, kažu, naša budućnost? U izvozu sveže zelene salate, paprike i mladog krompira. Da li zbog uvozničkog lobija ili nečeg drugog, ali složićete se da to baš i nije tako.
Zimski prelazni rok u fudbalu je ovih dana završen. Praktično je iznuđen, jer igrači su prodavani u inostranstvo nemilice! Umesto mladih krompirića naš najbolji eksportni artikal postao je mlad, zdrav i prav - fudbaler.
Skauti ih sada “beru” po Srbiji već sa 16-17 godina, i odvode u svoje klubove kao što su nekad decu odavde regrutovali u janičare.
Klubovi finansijske probleme najlakše premošćuju prevremenom prodajom “nada”. Za prvi tim svake sezone stasava znatno više igrača nego što ih ovde i zaigra.
S jedne strane, lažna obećanja odgovornih ljudi u domaćim klubovima teraju te klince u beli svet iako nisu sazreli ni kao igrači, još manje kao ljudi. S druge strane, klubovi su često nemoćni pred nerealnim željama roditelja koji u svojoj deci odmah vide “milione”, pa neće da potpišu skromne stipendijske ili profesionalne ugovore. Svima se nestrpljivo žuri da prodaju najbolje mlade fudbalere, jer svi žele da što pre naplate njihov talenat. Od menadžera i roditelja, do samih igrača.
U bolja vremena u inostra-nstvo se odlazilo tek sa 28 godina. Takav je bio zakon. Danas je bezakonje. Došli smo dotle da nije važno pobediti, bitno je prodati. To je postala neka vrsta prestiža. Ko proda za višu cenu, taj je bolji. A titula? Ma koga to još zanima? Do pre par godina svi smo osuđivali klubove koji prodaju svoje pulene, sada mnogi i za to imaju opravdanja. Nije sporno da je zemlja u tranziciji, da je sve manje sponzora, da se ne može doći do novca ni od TV prava, ali ne mora se prodavati baš sve “što hoda”.
U protekloj deceniji naši najbolji fudbaleri masovno su odlazili preko granice i na taj način je “pojedena supstanca”. Prvo su odlazili “A” reprezentativci, pa oni iz mlade selekcije, a sada odlaze čak i kadeti. Očekujem da uskoro počnu da nam odvode i “petliće”. Sa sve roditeljima.
Izgleda da smo kao društvo postali “fleksibilniji”, pa više i ne primećujemo ovakve anomalije. A šta radi država? U bolja vremena u inostranstvo se odlazilo tek sa 28 godina. Takav je bio zakon. Danas je bezakonje. Došli smo dotle da nije važno pobediti, bitno je prodati. To je postala neka vrsta prestiža. Ko proda za višu cenu, taj je bolji. A titula? Ma koga to još zanima?
Umesto da se naši klubovi, pogotovo najbolji, usmere u razvoj škola najmlađih selekcija, oni se bave brzom “zaradom”. Zar nije moguće postaviti drugačiji pristup? Potrebno je samo malo žrtvovanja i bolji rezultati će doći. U svakom smislu. Tek kad na čelo klubova dođu ljudi koji će kroz sistem i rezultate pokušati da stvore novac, umesto nekontrolisane prodaje, moći ćemo da očekujemo napredak.
Prevremeni odlasci srpskih talenata pre punoletstva obogaljili su domaći fudbal, a klubove nisu spasli od prosjačkog štapa. Nemoguće je svakih šest meseci naći novih 15 do 20 kvalitetnih igrača, jer je za to potrebno mnogo više vremena.
Poslednji primer je sedamnaestogodišnji (17) štoper Uroš Ćosić, koga “Zvezda” nije umela da proceni i zadrži pre osam meseci. Za samo 180 dana u moskovskom CSKA, taj dečko je postao želja velikog “Mančester junajteda”.
“Marakanu” su pre dve i po godine napustili i kadeti Aleksandar Kovačević (1992) i Filip Đuričić (1992).  Otišli su u “Lokomotivu” iz Moskve. S njima su Rusi 2008. potpisali ugovore na pet godina. Danas obojica vrede osam miliona evra, a tek će naredne sezone postati standardan u timu moskovskih “železničara”.
Poznata je i priča sa Miralemom Sulejmanijem koga “Partizan” nije ni hteo ni umeo da zadrži. Sa 18 godina postao je član “Herenvena”, a dve godine kasnije “Ajaks” ga je otkupio za 16,5 miliona evra!
“Poslasticu” ostavljam za kraj, a reč je o Alenu Stevanoviću (1991), pravom biseru koji čak nije odigrao nijednu utakmicu za neki tim iz domaćeg šampionata, a završio je pre godinu dana u milanskom “Interu”!  Nismo ga videli na našim terenima jer su Espozito i Murinjo bolje videli i brže reagovali od mešetara srpskog fudbala.
Da ne pomislite da sam zlonameran, rezultati naših mladih selekcija na prvenstvima Evrope govore da se sa njima kvalitetno radi. Uostalom, ako najjači klubovi Evrope kupuju golobrade srpske mladiće, onda to nešto govori. Još samo da poenta našeg fudbala više ne bude čuveni stih Đoletove pesme: “I nema driblaj, i nema dodaj, već samo ima dobro se prodaj”…