Cela Slovenija je plakala zajedno sa Petrom Majdič. Nadljudskim naporima osvojena “bronasta” medalja, vrednija je od zlata. Sjajnija, posuta prolivenim suzama kao dijamantima, došla je kao melem na ranu da ublaži svu njenu bol

Tek završene Olimpijske igre u Vankuveru, osim po postignutim rekordima,  biće upamćene i po gotovo svakodnevnim teškim padovima sportista na raznim borilištima. Ski-staze za spust i superveleslalom, kao i ledena pista za bob, skeleton i sanke, najčešća su mesta na kojima su takmičari doživljavali opasne lomove, pa čak i gubili život. (Tokom treninga pred svečano otvaranje Igara poginuo je 21-godišnji gruzijski takmičar Nodar Kumaritašvili).
Iako je utvrđeno da je Gruzijac sam kriv za nesreću, sportski analitičari proglasili su Igre u Vankuveru bezbednosno najlošije organizovanom zimskom Olimpijadom u XXI veku. Ostaće upamćeno i masovno povlačenje takmičara u bobu zbog straha od povreda i pogibija na preopasnoj ledenoj stazi. Moglo bi se reći da je na ovoj Olimpijadi osim Kubertenove “Više, jače, brže” moto igara bio i “Nije važno učestvovati, važno je preživeti”.
Neviđenom voljom i upornošću pokazala je kako se bori za svoju državu i narod. Postala je slovenački nacionalni heroj, ali i heroj celokupnih Igara, ispisavši jednu od najlepših olimpijskih priča. Za ceo svet Šalu na stranu, ali sa ovakvom ocenom Igara svakako se složila i slovenačka delegacija, koja je uložila i zvaničan protest kod Organizacionog komiteta zbog loših mera bezbednosti na stazi za skijaško trčanje, gde je njihova Petra Majdič, heroina ove Olimpijade, imala veliki peh uoči starta kvalifikacija. Tokom treninga na jednoj nedovoljno zaštićenoj krivini, zbog zaleđene staze, pala je u jarak dubok tri metra, pun kamenja, i slomila četiri rebra.
Iako se odmah videlo da trpi ogromne bolove, ova studentkinja druge godine sociologije u Ljubljani, odbila je da se povuče sa staze da bi  ispisala najveću priču u Vankuveru. Majdičeva se kao pravi “Feniks” iz pepela, sa zakašnjenjem, pojavila na startu kvalifikacija. Izgledala je kao neko ko uopšte ne može ni da stoji. Sa bolnim grčem na licu, u velikom stilu, uspela je da završi kvalifikacije, a zatim je odskijala četvrtfinale, polufinale i finale. Četiri trke sa izlomljenim torzom.
Pucale su koske i u trci za medalju u koju je ušla kao “luzer”, da bi nadljudskim naporima osvojila treće mesto. Prošavši cilj, srušila se na stazu, držala za desnu stranu tela i plakala, dok nije pala u nesvest. Cela Slovenija je gledajući plakala zajedno sa njom. Njena “bronasta” medalja je vrednija od zlata, sjajnija je, posuta prolivenim suzama kao dijamantima. Za ovo je radila poslednje 22 godine i, kako je sama priznala, ne bi preživela da je bila četvrta. Sa srcem jačim od bola, pokazala je kako se bori za svoju državu i svoj narod. Odnos prema domovini za primer. Neviđena volja, upornost i hrabrost. Moja kapa dole.
A koliko je neverovatan podvig slovenačke reprezentativke, govori podatak da je nakon prolaska kroz cilj, odmah  prebačena u bolnicu, gde je konstatovano da ima frakturu četiri rebra od kojih je jedno prodrlo i probušilo plućno krilo iz kojeg vazduh odlazi u pleuralnu šupljinu (pneumotoraks). Pravo je čudo kako se kretala jer nije mogla ni disati.
Povrede su veoma teške, ali je ova medalja došla kao melem na ranu, ublažila svu njenu bol. Šteta je što su tog trenutka i Igre i ostatak sezone za nju završene, jer od Majdičeve se očekivalo još medalja u skijaškom trčanju. U tri discipline bila je favorit. Upornost dvostruke osvajačice kristalnog globusa i drugoplasirane skijašice u ukupnom poretku Svetskog kupa nije viđena samo u trci. Po svaku cenu htela se pojaviti i na pobedničkom postolju. Požurivala je doktore kako bi stigla na dodelu medalja gde je došla u kolicima, priključena na infuziju. Stegla je zube i s cevčicama za disanje popela se na postolje uz pomoć lekara. Čak je uspela da se osmehne i pozira fotoreporterima. Da li treba da opišem kakve je ovacije dobila od publike ova devojka ogromne slovenske duše?
Postala je slovenački nacionalni heroj, ali i heroj celokupnih Olimpijskih igara. Petru Majdič odlikovao je sam predsednik Slovenije  zlatnim grbom za izuzetne zasluge i požrtvovanost, a dobila je i zlatnu medalju od grada Vankuvera za posebne zasluge.Već proglašavana najboljom sportistkinjom Slovenije, tri puta u poslednje četiri godine (2006, 2007. i 2009), siguran sam da će tako biti i 2010. godine. Postavši živa legenda, rame uz rame sa Ingemarom Stenmarkomm, Jurem Frankom, Hermanom Majerom,  Katarinom Vit i ostalim velikanima Zimskih olimpijskih igara, ona je to zaslužila.
Nadam se da će i Olimpijski komitet nagraditi Petru počasnom zlatnom medaljom. Svojom ogromnom voljom i srcem, ispisala je jednu od najlepših olimpijskih storija. Za ceo svet.