PETAR POPOVIĆ, TRENER NAJBOLJEG SRPSKOG PLIVAČA

Geni su od Čavića napravili srpskog šampiona

Ako se jednog dana bude snimao film o Miloradu Čaviću, za šta već postoji bogat materijal, među ključnim likovima sigurno će se nalaziti i Petar Popović, čovek koji trenira najboljeg srpskog plivača u svim njegovim reprezentativnim akcijama, stručnjak koji ga je “otkrio“ i “oteo” Amerikancima

Sam Popović, međutim, svoju ulogu u Čavićevom usponu na svetski vrh opisuje daleko skromnije. Nekada jedan od najboljih plivača SFRJ i reprezentativac te zemlje, a danas direktor sportskog centra na Dorćolu, Popović ističe da su dolasku Milorada Čavića u srpski sport najviše doprineli njegovi roditelji, kao i srećan splet okolnosti.

„Čavić je žestoko kritikovao američku politiku i napad na Srbiju, iako je imao tek 15 godina. Uvek je ispoljavao izuzetno jak nacionalni naboj, pre svega zahvaljujući svojim roditeljima. Oni su u kući govorili srpski, i otac i majka su bili veoma vezani za otadžbinu“ Da li bismo mogli da vas predstavimo kao čoveka koji je otkrio Milorada Čavića?
“Otkrio” sam ga možda za našu javnost, ali nikako i za svetsku. Milorad je došao u Srbiju, tačnije, u srpsko plivanje 1994. ili 1995. godine, ne mogu sad baš tačno da se setim. On je i ranije redovno dolazio u Srbiju, jer ima rodbinu u Beogradu, oba njegova roditelja su rođena ovde, a te godine otac ga je doveo kod nas, na bazen “Partizana”. Milorad je već tada imao neko plivačko znanje, koje je stekao u osnovnoj školi u Americi, jer tamo su sportske aktivnosti blisko povezane sa školskim sistemom. Mi smo ga, normalno, poveli na prvenstvo Srbije u Niš, kao člana “Partizana”. Ali, što je najinteresantnije, nijednom nije bio prvi. Doduše, tada se takmičio uglavnom sa decom koja su bila godinu dana starija od njega, a u tom uzrastu to je velika prednost. Ali, ostaće upamćeno da nijednom nije bio prvi, iako je osvajao medalje, srebrne i bronzane.

Šta je sa tom decom koja su ga tada pobeđivala? Da li su ostala u plivačkom sportu, kakve su karijere napravila?
Ne znam tačno šta je sa svim tim dečacima posle bilo, ali sećam se Igora Erhatića, Miloradovog vršnjaka iz novosadske “Vojvodine”, koji je ostao u plivačkom sportu, i plivao za našu reprezentaciju na Olimpijskim igrama 2004. u Atini. I on je studirao u Americi, ali je zadobio povredu pa je prestao da pliva, i to u periodu u kojem je možda i najviše mogao da pruži, ali dok je aktivno učestvovao na takmičenjima bio je reprezentativac i prvak države.

Kako je dalje teklo Čavićevo „prilagođavanje“ na Srbiju i srpsko plivanje?
Posle takvog početka, Milorad je svakog leta dolazio ovde. Mi smo trenirali sa njim preko leta. Onda su se dogodile ružne stvari po našu zemlju, i on je prestao da dolazi u tom  periodu, ali moram da istaknem da je za vreme bombardovanja Srbije, 1999. godine, dao jedan intervju za izvesne novine iz Los Anđelesa. On je već tada pokazivao vrhunske plivačke kvalitete, bio je najbolji u svojoj generaciji na nivou cele Amerike i time je skrenuo pažnu na sebe, pa su ga novinari tog lista intervjuisali upravo na temu bombardovanja Srbije. I on je bio vrlo oštar, žestoko je kritikovao američku politiku i napad na Srbiju, iako je imao tek 15 godina. Jednostavno, on je uvek ispoljavao izuzetno jak nacionalni naboj, pre svega zahvaljujući svojim roditeljima. Oni su u kući govorili srpski, i otac i majka su bili veoma vezani za otadžbinu i to su preneli na obojicu sinova.

Što je vidljivo i danas...
Svakako. Recimo, na taj intervju iz vremena bombardovanja prirodno se nadovezuje onaj Miloradov gest od pre dve godine, kada je na Evropskom prvenstvu u Holandiji obukao majicu sa natpisom “Kosovo je Srbija”. To je bio njegov lični gest, njegova potreba da tako istupi. Niko ga na to nije nagovarao, niti ga je od toga odgovarao. Jednostavno, Milorad je takav, ono što oseća on i kaže, neće da krije, tako je vaspitan i to je deo njegove harizme. Na kraju krajeva, on je i školovan, obrazovan mladić, diplomirao je na “Berkliju”, koji je jedan od najcenjenijih svetskih univerziteta, ali je sigurno najpoznatiji kao najliberalniji fakultet u svetu, gde je sasvim normalno da  iskažeš ono što osećaš. Njemu je zato bilo krajnje prirodno da obuče majicu “Kosovo je Srbija”, jer on se tako osećao. To je njegov stav, stav njegovog naroda, stav njegove države, pa i stav Ujedinjenih nacija, ako ćemo iskreno. Takođe, valjalo bi pomenuti da je Milorad diplomirao političku ekonomiju, znači da mu je politika bliska kao materija.

„Milorad je diplomirao na ’Berkliju’, koji je jedan od najcenjenijih svetskih univerziteta, ali je sigurno najpoznatiji kao najliberalniji fakultet u svetu, gde je sasvim no-rmalno da iskažeš ono što osećaš. Čaviću je zato bilo krajnje prirodno da obuče majicu sa natpisom ’Kosovo je Srbija’” Česte su po internetu polemike među navijačima – da li je Čavić više srpski ili američki plivač. Kako biste ga vi odredili?
Milorad je plod američke škole plivanja, njihov „proizvod“, tamo je obavljao trening, tamo je sazreo u sportskom smislu. Ovde je dolazio preko raspusta, pa i češće otkako je završio fakultet. Ali, definitivno je sav taj kvalitet razvio u Americi. S te strane, trebalo bi da smo zahvalni Americi. Ali, isto tako, on je Milorad Čavić, a ne neki Džordž, pa odatle i njegova potreba da pliva za Srbiju. Svestan je i on da je produkt američke škole, ali hteo je da svojim prisustvom doprinese nešto Srbiji. I mislim da je u tome uspeo. Ne mogu da kažem da je on zaslužan za uspehe Nađe Higl, Lenđera ili Silađija, ali sigurno da je imao izvesnog udela, makar utoliko što im je pokazao put, a to može mnogo da znači mlađima. Oni su ga gledali kao velikog šampiona, kao nekog ko je sa 19 godina bio svetski seniorski rekorder.

Kada ste vi shvatili kakvog asa imate u rukama?
Kad sam ga video prvi put. Genetika ima svog udela, normalno. Kada vidite oca koji je visok preko 190 cm, i majku preko 180, znate da im dete neće biti visoko 160 cm. Isto tako, odmah se videlo da je Milorad školovano dete, u tehničkom smislu, kako skače u bazen i kako pravi okret... To se sve primeti kod malog deteta, ako je urađeno na pravi način. Naravno, nisam ja mogao da predvidim da će on biti svetski rekorder, ali jesam video veliki talenat. Nisam ni morao da budem nešto vidovit, jer kada je neko redovno prvi u svom godištu u Americi, onda je jasno da je to strahovit potencijal. Eto, imali smo i sreće, jer je kod sportiste bitno da je zdrav. Milorad je, istina, imao onaj peh sa leđima, bio je u situaciji da je maltene morao da napusti plivanje, ali ipak je prevazišao to nekim terapijama.

Imamo li novih Čavića? Da li u Srbiji ima klinaca koji bi jednog dana mogli biti velike zvezde svetskog plivanja?
Ima ih, kako da ne! Talentovane dece ima, rezultata ima, imate decu koja se odlično kotiraju u svom godištu, ali je za taj krajnji uspeh potrebno nešto više. Potrebno je da imaš i sreće, da naiđeš na razumevanje okoline, pa i škole, a kod nas ni školski sistem još nije definisan, odnosno, nije prilagođen budućim vrhunskim sportistima.

Koliko ekstratalentovani plivač od 12, 13 ili 14 godina može da košta? Koliko je potrebno uložiti u njega da bi u budućnosti bio evropski ili svetski šampion?
Ne mogu da se bavim takvim prognozama, jer kad bih sada izrekao cifru, posle bi neko mogao da mi kaže: “Evo ti toliko i toliko para, napravi od njega šampiona”. Nezahvalno je davati takve procene. Ali, mogu da vam nabrojim šta je sve potrebno omogućiti deci u tom uzrastu. Prvenstveno, trebalo bi im omogućiti što veći broj priprema, jer plivač na pripreme već ode spreman, a tamo onda nadograđuje formu. A pripreme imaju i socijalnu dimenziju, u smislu da se sportisti među sobom druže, plus vi kao trener imate uvid u njegov sistem, režim života, spavanja, odmora, ishrane, aktivnosti, ponašanja... Možda ne sa 12, ali kada plivač ima 16 godina i živi u Beogradu, gradu koji ima splavove i noćne klubove kakve ima, onda to može da bude mnogo nezgodno. Na pripremama ga ipak držite u nekom sistemu, i to, normalno, ne preko cele godine, nego u periodu kada je to najvažnije. Isto tako, veoma su važna takmičenja, jer se ti mladi ljudi bave sportom da bi se takmičili, da se odmeravaju sa rivalima. I, koliko je moguće, pomoći roditeljima, makar nekom “hranarinom”. Teško je vreme, kriza je, a činjenica je da sportista ima potrebu za pojačanom ishranom. Ima tu, normalno, još potrebnih uslova. Ne mislim samo na decu, već i na profesionalce, kojima bi društvo i država mogli da pomognu. Recimo, trening ne može da traje manje od dva i po sata, a mi ovde, na beogradskim bazenima, imamo termine od po sat i po, što je nedovoljno. Za to vreme, realno, ne možeš da obaviš trening.

„Odmah se videlo da je Milorad školovano dete, u tehničkom smislu, kako skače u bazen i kako pravi okret. To se sve primeti kod malog deteta, ako je urađeno na pravi način. Naravno, nisam ja mogao da predvidim da će on biti svetski rekorder, ali jesam video veliki talenat“ Zbog čega naša država ne prepoznaje koliko bi nam bilo korisno da se Srbija više pojavljuje u globalnom spektaklu kao što su plivačka takmičenja na Olimpijskim igrama, ili svetska i evropska plivačka prvenstva?
Ta takmičenja su zaista neverovatno popularna i gledana u celom svetu. Magazin “Tajm” je izabrao trku Čavića i Felpsa u Rimu kao najznačajniji sportski događaj protekle godine. I u samom Rimu to je bio prvorazredan događaj, prava fešta. Isto tako, na Olimpijskim igrama se karta više traži samo za plivanje i za atletiku. Ja prosto nisam mogao da verujem kada sam saznao da je karta za plivačka finala u Sidneju, 2000. godine, koštala 500 dolara! Plivačka takmičenja su stvarno veliki, vrhunski spektakli, a da li bi neko trebalo da u njima prepozna marketinški interes za ovu zemlju ili ne, mislim da nije na meni da procenjujem.

Kada ste pomenuli Čavića i Felpsa, kakav je njihov privatan odnos?
Nema među njima naročite komunikacije niti se druže. Njihovo “druženje” se vidi samo kada primaju medalje na podijumu.

Oseća li se to rivalstvo među njima dvojicom kada se, recimo, nađu u istoj prostoriji?
Oseća se, svakako. Prosto se primećuje neka energija, tolika da maltene sevaju varnice. Nije to samo između njih dvojice, postoji to među svim takmičarima, ali je nekako ipak izraženija u odnosu Milorada sa Felpsom. U svetskom plivanju to je trenutno najveće rivalstvo. Ali, među njima stvarno nema neke posebne komunikacije. Kao što je nema ni među našim stručnim štabovima. Mi imamo saradnju sa nekim američkim trenerima, pa i plivačima. U krajnjem slučaju, Milorad sve njih poznaje iz Amerike i sa mnogima je drugar. Ali, eto, sa Felpsom i njegovim timom baš nemamo kontakte, niti bilo kakvu saradnju, formalnu ili neformalnu. Felps je, kako bih rekao, priča za sebe. A mi nemamo neke potrebe da jurimo za njim, pošto imamo našeg plivača koji je mnogo dobar.

Na kraju, neizbežno pitanje za vas kao neposrednog svedoka: ko je onomad pobedio na Olimpijskim igrama u Pekingu, Čavić ili Felps?
To će pokazati istorija. Nisam ja tu jedini, svi su videli te čuvene snimke na kojima se vidi da je Milorad prvi došao do cilja. Nije to nikakva fotomontaža, već se jasno vidi. Ali, evo, odgovoriću vam na ovo pitanje onako kako je odgovorila “Omega” prošle godine: prvi je do zida došao Milorad Čavić, što je po pravilima plivanja merodavno za odlučivanje ko je prvi a ko drugi, ali nažalost “Omegini” instrumenti nisu dovoljno sofisticirani da bi to izračunali.

PRIJATELJSTVO SA BORUTOM PETRIČEM

Prvog januara prošle godine postali ste direktor sportsko centra „Milan - Gale Muškatirović“, nekada poznatog pod nazivom „25. maj“. Tada ste izjavili da više ne želite samo da kukate, već da hoćete da probate nešto i da uradite.
Bio sam više „otupeo“ jezik ponavljajući “nema uslova, nema uslova”. Onda su mi ponudili ovaj posao i ja sam u prvi mah odbio, razmišljajući da ne treba da se bavim time. Međutim, kada je Milorad otišao, pomislio sam to što pominjete: “Hajde, uradi nešto, dosta je više samo kritike”. To mi je bio najveći motiv. I, kada bude završen spoljni bazen, dimenzija 50 x 25 metara, to će biti jedini bazen u Beogradu koji zadovoljava standarde i kriterijume evropske i svetske plivačke federacije. A nadam se da ćemo u perspektivi moći i da ga pokrijemo, pa da bude dostupan tokom čitave godine. Moja želja je da to bude plivački centar za celu Srbiju, mesto gde će svi naši talentovani plivači moći da imaju optimalne uslove za trening.

Zanimljivo je da ste vi plivali i na otvaranju ovog objekta, čiji ste sada direktor...
Jesam. To je bilo 1973. godine, čini mi se. Tito je bio na tribinama pa je onda organizovano veliko otvaranje, a ja sam tada imao 12 godina i plivao sam u štafeti, bio sam prva izmena. To je bilo revijalnog karaktera, ne takmičarskog, ali tako je počela moja lična veza sa ovim bazenom, koji se nekada zvao “25. maj”, a sada se zove „Milan - Gale Muškatirović“. Kasnije sam dolazio ovde kao član reprezentacije SFRJ, osamdesetih godina, jer je Plivački savez Srbije u to vreme angažovao ruskog trenera Igora Seferijana, sa kojim je nas nekoliko reprezentativaca iz Srbije odve treniralo. A i pre nekoliko godina dolazio sam ovde sa Čavićem, dok se „Tašmajdan“ renovirao. Tako da sam, eto, kroz celu karijeru bio vezan za ovaj objekat.

Čega se najradije sećate iz svoje plivačke, takmičarske karijere?
Bio sam prvak SFRJ na 100 metara kraul, leđno i mešovito. U reprezentaciju SFRJ ušao sam 1972. kao pionir, i već 1975. dospeo sam u seniorsku reprezentaciju, vrlo rano, s 14 godina. Ali, dobro, u mojoj generaciji dominirao je čuveni Borut Petrič, osvajač svetskih i evropskih zlatnih medalja, koji mi je, slobodno mogu da kažem, jedan od najboljih prijatelja. Mi ostali bili smo standardni reprezentativci, ali imali smo manje uspeha nego on. Ja sam, recimo, bio prvak Balkana.