Mogli bismo da naučimo mnogo toga od Španaca, pobede njihovih sportista su vetar u leđa naciji u njenim najtežim vremenima. Postali su apsolutni gospodari svetskih terena, baš kao što su to nekad bili njihovi moreplovci i konkvistadori

Koja nacija je u svetu trenutno najuspešnija u sportu?  Amerikanci? Ma kakvi. Rusi? Bilo nekad. Da nisu možda najmnogoljudniji Kinezi ili uporni Nemci? Nisu. A šta mislite o Špancima? Da! To je narod na koji sam odmah i ja pomislio. Iako ni po veličini svoje teritorije, a još manje po broju stanovnika ne pripadaju onom krugu geografski i populaciono dominantnih zemalja i nacija, španski sportisti su postali apsolutni gospodari svetskih terena, baš kao što su to nekad bili njihovi moreplovci i konkvistadori.
Ne samo zbog nedavno osvojene Zlatne boginje i Mondijala, već i zbog dosadašnjeg decenijskog napredovanja u svim sportovima, nateralo me je da se zapitam na čemu je zasnovan njihov sistem uspešnog razvoja sporta. Kako kolektivnog, tako i pojedinačnog, bazičnog.
U Španiji je važno ono šta jeste, a ne šta je bilo, dok se mi Srbi još uvek delimo na leve i desne, partizane i četnike, patriote i izdajnike.. Na gole i bose... Da bih dokučio kako i zašto je kod njih po tom pitanju sve na svom mestu, potreban mi je detaljan info o višegodišnjem radu španskog Ministarstva sporta, kao i njihovih strukovnih sportskih saveza. Pošto te planove i programe ne posedujem, neću se praviti pametan o tome šta bi mi trebalo da uradimo. Ali u jedno sam siguran - mogli bismo da naučimo mnogo toga od Španaca, kao što su oni godinama učili od naših sportista. Izgleda da su čak “prekopirali” i naš DNK kompatibilan sa kolektivnim sportovima, jer u 21. veku Španci su gospodari svetskog fudbala i košarke. U vrhu su u svakom sportu, imaju i nepobedivog Rafu Nadala i još mnogo asova u svim disciplinama.
Siguran sam da niste ostali ravnodušni jednim prizorom tokom prenosa njihovih utakmica. Videli ste kako svi, ali baš svi, i navijači na tribinama, i španska kraljica u loži, i treneri i rezervni igrači na klupi, baš kao i onih jedanaest igrača na centru terena – svi zajedno na sav glas i iz sve snage pevaju najstariju himnu na svetu. Ta zemlja i njen narod je po svom temperamentu veoma sličan našem. Poput nas, Španci su imali burnu istoriju, punu slave, ali i krvavih podela i poraza.
U godinama kada su nezaposlenost i dugovi označili kraj slatkog života nacije, kada su razmirice iz prošlosti i dugo potiskivana istina o tranziciji zagnojile stare rane, Španija je postala vladar na travi, parketu i šljaci. Većini je ova politika “hleba i igara” sasvim dovoljna.  Međutim, tamo neki Hulio, nezaposleni nastavnik iz Madrida, jedan je od sve brojnije armije ljudi pokošene ekonomskom krizom,  koji u  svojoj bedi i beznađu sve češće razmišlja, i kroz višak slobodnog vremena vidi svoju Španiju kao novi Rim, ali kao onaj “večni grad” na zalasku svog zlatnog sjaja. O osvojenom trofeju namenjenom prvaku sveta u fudbalu kaže: “Hleba i igara, sada smo opijeni uspehom, jesen će doneti probleme. Ali sada niko ne misli na septembar, dovoljno je samo pobeđivati i svi će biti srećni”, dodaje Hulio pri naletu doze razuma. U Španiji je izgleda srce važnije od stomaka. Buđenje iz ekonomske uljuljkanosti veselih devedesetih zamenila je nacionalna euforija. “Imamo užasnu vladu, i živimo sve gore, ali pobede sportista nam donose sreću. Nacionalni ponos pomaže da preživiš”, tvrde mnogi Španci dok veselje još traje.
Prihodi od turizma i ekonomski bum, sve je to nakon pada životnog standarda samo doprinelo osećanju beznađa njihove srednje klase. Kako sami kažu, nezaposlenost im je daleko najveća u zapadnoj Evropi, oko 20%, javni dug ogroman, a prosečna zaduženost građana više odgovara istoku. “Sportisti nam pokazuju da radom možemo da izađemo iz krize, umesto što po našem starom običaju kukamo na sve i svakoga, pre svega na državu”, kažu španski seljaci.
Premijer te zemlje Zapatero, kojeg socijalisti krive za masu izneverenih obećanja nakon što su na talasu narodnog nezadovoljstva, nekoliko dana posle tragedije - bombaškog napada u Madridu, zbrisali Aznarove narodnjake, smatra da su pobede njihovih sportista vetar u leđa naciji u ovim teškim vremenima. Svako ko je u prošlosti pratio španski sport, složiće se da se radi o šampionima izneverenih očekivanja. Tamo ambicija jede protagoniste, a energija koja se širi sa tribina nikada nije zarazila nacionalne selekcije. Slušali smo i čitali objašnjenja koja su se ticala njihove razjedinjenosti u prošlosti. Tada su se političke i istorijske razmirice odrazile i na reprezentativne selekcije, služeći kao neoborivi alibi za promašaje.
U isto vreme prećutna “transicion” - nacionalni pakt dželata i žrtava da se zločini zakopaju u dubinu ćutanja, doneo je ekonomski progres, ali i oslobađanje zdravog nacionalnog duha. Neposredno pogođeni niti su zaboravili niti oprostili, ali su im nove generacije pošteđene bolesnog nasleđa građanskog rata. U Španiji je važno ono šta jeste, a ne šta je bilo, dok se mi Srbi još uvek delimo na leve i desne, partizane i četnike, patriote i izdajnike… Na gole i bose…