Načini postavljanja keramičkih pločica

Kada postavljamo keramičke pločice u kuhinji, kupatilu, hodniku ili na terasi, obično nailazimo na neku od ove dve situacije.

Pločice na materijal

Postavljanje keramičkih pločica na materijal, nekada više korišćen način koji se danas sve manje koristi zbog niza ograničenja. Keramičke pločice se ne mogu postaviti na materijal ako su dimenzija većih od 25* 40 cm i ako su izrađene od npr. granita i porcelana, a da se pritom zadovolji kvalitet. Ono što je pozitivno kod ovog načina postavljanja pločica je što ne zahteva prethodnu pripremu, površina na koju se nanose pločice ne mora biti ravna, već se direktno postavlja na zid koji može biti samo ozidan ili na pod koji je izbetoniran. Debljina materijala koji se nanosi treba da bude 2 do 3 centimetre za zid, a 3 do 4 centimetra za pod. Na kvalitet neće uticati ni ako se materijal nanese u debljim slojevima, ali se ne preporučuje u manjim. Veoma je bitno da se materijal pripremi u pravoj razmeri, odnosno da mešavina peska i cementa bude u razmeri 3:1 sa dodatkom vode, da ne bi doslo do odlepljivanja pločica, posle određenog vremena. Pripremljeni materijal se mora iskoristiti u roku od par sati jer posle postaje neupotrebljiv. Ne preporučuje se kod adaptacije stana, već jedino prilikom postavljanja određenih vrsta pločica na gradilištu jer se ova smesa pravi na licu mesta što je prilično prljav proces.

Keramičke pločice na lepak

Postavljanje keramičkih pločica na lepak,danas sve popularniji i efikasniji način. Proizvođači pločica sve više insistiraju na ovom načinu postavljanja kao i na korišćenju posebnih vrsta lepkova, jer je došlo do promene materijala od kojeg se pločice proizvode. Olakšavajuća okolnost je što se danas proizvodi preko devedest posto pločica  na lepak. Ovaj način postavljanja je najzastupljeniji, mada postoje i drugi. Nedostatak u odnosu postavljanja pločica na materijal je da zahteva prethodnu pripremu, odnosno pločice se ne mogu naneti direktno na zid ili na pod. Već je neophodno  pre postavljanja obložiti gips-karton pločama ili naneti malter na zid, dok se kao priprema za pod koristi cementna košuljica pre nanošenja lepka. Kada se završi sa pripremama nanosi se lepak a potom pločice. Obzirom da su lepkovi tankoslojni veoma je bitno pripremiti površine na koje se nanose pločice.

Idealnom debljinom nanošenja lepka se smatra od 2 do 4 milimetra, mada se može naneti i do 1 centimetra.

Sve preko te debljine nakon određenog vremena može uzrokovati pomeranje poločica pa se zato i ne preporučuje. Na ovaj način se mogu postaviti pločice raznih dimenzija i vrsta što predstavlja njegovu glavnu prednost u odnosu na postavljanje pločica na materijal. Pored toga ovo predsavlja jednostavniji, brži i jeftiniji način za postavljanje pločica.