Prisluškivanje kao globalni fenomen

Prisluškivanje prisluškivanje i samo prisluškivanje. Ta reč je postala toliko rasprostranjena da ne prođe gotovo ni jedan dan a da se u svakodnevnoj komunikaciji ona ne čuje. A danas se prisluškuju gotovo svi. Bogatiji prisluškuju manje moćne ljude, prisluškuju se sumnjivi ljudi i kriminalci, nepodobni za državu i njeno uređenje. Takve procedure nisu pošteđeni, verovali ili ne, ni političari. Na kraju i sami akteri saznaju da su upleteni u vrlo zapetljanu i zamršenu mrežu prisluškivanja.

 Čak i političare prisluškuju

Jedna od najmoćnih žena sveta, nemačka kancelarka Angela Merkel, ostala je, malo je reći, bez komentara kada je saznala da je Bela kuća pod direktivom njenog bivšeg kolege i predsednika SAD, Baraka Obame, prisluškuje. Naravno, usledio je brz odgovor nadležnih iz Bele kuće, kao i samog Obame, da pomenuta činjenica nije istinita. Ali, nije opovrgnuta pretpostavka da li je bio i praćen svaki korak Merkelove u prošlosti od strane američkih obaveštajaca. Da ovaj nemili događaj nije uspepno zataškan mogao je čak da preraste i u ozbiljniji diplomatski skandal ili čak i da dovede i do rata, što bi dalje moglo da dovede do nepojmljivih posledica po čovečanstvo. Ali, ni nemački operativci nisu sedeli skrštenih ruku i pitali se ko će sledeći da prisluškuje našu kancelarku. Merkelova je dobila „Blekberi“ Q10 sa „kripto-čipom“ firme „Secusmart“. Specifičnost tog telefona je da pravi razliku između privatne i poslovne komunikacije,a čip uspešno zaustavlje sve prisluškivače. Time se nemačka kancelarka zaštitila od raznoraznih budućih „Snoudena“ koji su zabadali nos gde im nije mesto. Kasnije je Angela Merkel toliko spustila loptu na zemlju da se založila za ubrzano potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini između EU i SAD. A na podsećanje da su je te iste SAD prisluškivale, usledio je odgovor da su obe činjenice važne za Nemačku!

Sa druge strane i bivši francuski ministar spoljnih poslova je bio prisluškivan. I to, ni manje ni više, od iste Nemačke. Merkelova je priznala da se radi se o „indirektnom prisluškivanju“, ali samo neprijatno saznanje nije nimalo smirilo Fabijusa koji je tražio i dodatna obrazloženja.  Tom prilikom prisluškivani su i  bivši američki državni sekretar, Džon Keri, predsednički kandidat, Hilari Klinton, Međunarodni sud pravde u Hagu, Unicef, Svetska zdravstvena organizacija, FBI, radio Glas Amerike kao i brojna evropska i američka preduzeća, a nisu bile pošteđene ni neke savezničke zemlje.

I amerikanci su špijunirali Francusku. Vikiliks je objavio na svojim stranicama podatke da su obaveštajci CIA prikupljali podatke o kandidatima na predsedničkim izborima koji su se 2012. godine desili u toj zemlji. CIA i njeni stručnjaci nisu bili sigurni u ponovni izbor Nikolasa Sarkozija. Tom prilikom su došli i do poverljivih podataka i Marin Le Pen, Martin Obri i Domenik Štros – Kana.

Novoizabrani američki predsednik, Donald Tramp, optužio je Obamu da ga je prisluškivao, ali ova informacija nikad nije potvrđena. A kako bi se našalio sa nemačkom kancelarkom, Angelom Merkel, kako imaju jednu zajedničku činjenicu- da ih je oboje špijunirao Obama.

Ni građani nisu pošteđeni prisluškivanja

I obični građani su se našli na udaru. Francuski „Mond“ objavio je vest kako francuska vlada nezakonito prikuplja podatke o svojim građanima. Iz Vlade je stigao demant, ali „Mond“ je ostao pri ranijem uverenju uveravajući svoje čitaoce i potkrepljujući je tvrdnjom da se to čini kako bi se izvojevala konačna bitka sa terorizmom i organizovanim kriminalom.

U svetu raspreostranjenog prisluškivanja, gde svako svakog može da špijunira, prisluskivaci i prisluškivanje postali su globalni fenomen, činjenica koju ne možemo osporiti. Današnje društvo je „gladno“ novih informacija i baš zbog toga prisluškivanje možemo objasniti i razumeti.