Akter

Kad u Brazilu pričate srpski imate osećaj kao da komunicirate tajnim kodnim sistemom. U zemlji od 200 miliona ljudi srpskim, i srodnim mu jezicima, svakodnevno komunicira uvrh glave nekoliko hiljada ljudi. Matica i matično govorno područje su daleko. Ipak ima primera da davljenje u okeanu velikog jezika koji vas okružuje nije i ne mora da bude neminovnost.

Pre dve decenije grupa Srba ubrzo po dolasku u Kampinas (grad od više od milion stanovnika, po raznim statistikama jedan od najboljih za život u čitavom Brazilu), čua je iz jednog dvorišta u komšiluku našu muziku. Kada su prišli videli su da čitava porodica svira, peva na srpskom, ali ne znaju jezik. Među njima je bio i desetogodišnji Rodrigo Jovanović. Sa novim komšijama je počeo da uči srpski.

Taj dečko danas ima 31. godinu i radi kao novinar za „Kanal 8“ iz Kampinasa. Zove se Rodrigo Jovanović i predstavlja fenomen svoje vrste ne samo u kontekstu nestajanja jezika, običaja i tradicija. Čak i u mnogo brojnijim i organizovanijim zajednicama retki su ljudi poput njega koji se baš toliko zainteresuju i zainate da u starijem uzrastu uspeju savršeno da savladaju jezik i da nauče običaje sredine iz koje su njihovi preci došli u Brazil.

Dobra sredina za novi život

Rodrigo je rođen 1981. godine u Kampinasu u državi Sao Paulo. Njegovi deda i baka su tu došli početkom šestdesetih iz okoline Šapca. Tada je u Brazil pristigla čitava grupa srpskih Roma. Došli su greškom – hteli su u SAD, ali su ušli na pogrešan brod i završili u Brazilu. Sledeća grupa nije došla greškom. Brazil se u njihovom slučaju pokazao kao veoma dobra sredina za novi, bolji život.

Rodrigo za sebe kaže da je ponosan srpski Rom iz Brazila. Odlično priča srpski, zna stare običaje, drži do tradicije... Nema nikog drugog poput njega u čitavom Brazilu.

„Većina naših srpskih Roma došla je u Brazil pre otprilike 50 godina. Došli su zajedno. Danas ih je najviše u državama Santa Katarina na jugu i u Sao Paulu. Familije Stefanović, Radivojević, Radosavljević, Jovanović, Nikolić... Moji su došli iz okoline Šapca, drugi su iz Banovaca, Pazove, Novog Sada, sa Palića“, priča ovaj mladi čovek koji u dalekom Brazilu nastoji da sačuva srpski jezik, običaje, tradiciju  zemlje iz koje vuče korene, i da ih prikaže u najboljem svetlu.

Porodica Jovanović jedna je od onih koje su uspele u dalekom svetu. Rodrigov otac ima firmu, bavi se mehaničkim alatima, majka se bavi astrologijom i ima veliku firmu.

„Ja sam novinar. Većina naših koji su došli iz Srbije imaju firme. Poslovno su napredovali, imaju dobre poslove, fino rade. Međutim, retka su deca, a još ređi unuci iseljenika koji su naučili jezik očeva i predaka. Moji stari, dedovi i babe, pričali su srpski, ali neki od njih su nažalost umrli. A meni kad sam bio mali nije priličilo da sedim pored njih i da ih pitam: ′Kako se na srpskom kaže ovo, kako se kaže ono.′ Ipak nekoliko godina kasnije u meni se stvorilo to interesovanje da učim svoj maternji jezik. Počeo sam tek sa deset godina, a prvi put sam bio u Srbiji sa 16“, kaže Rodrigo.

Srpski je „progovorio“ kroz muziku, učeći pesme od oca kome je muzika u krvi.

„Od njega sam učio našu muziku, istoriju naše narodne muzike. To sam nasledio. Kasnije su moji najveći profesori bili Mirko Kodić i Šaban Šaulić. Kad sam bio u Srbiji imao sam dosta prilika da ga slušam na svadbama. Posle toga dolazi Safet Isović, njega sam slušao celog života, a onda i ostali pevači. Najviše sam ipak učio sam“, ističe Jovanović, koji je srpsku pesmu približio Brazilcima.

Okupljanja Jugoslovena

Kako je kultura ono što spaja ljude i kontinente, Rodrigo je uspeo da svojim prijateljima predstavi i približi Srbiju kroz naša narodna kola, pesme Šabana Šaulića, Safeta Isovića, Ljube Aličića, Šabana Bajramovića, Radmile Misić, Hanke Paldum...

„Za svoju dušu sviram samo našu narodnu muziku. A što sviram za svoju dušu, sviram i za druge. U Sao Paulu i Kampinasu ima nekoliko stotina naših, ne znam tačan broj. Ima ljudi iz Srbije, Hrvatske, Bosne... Ovde naši uopšte ne prave razliku. Posle dolaska u Brazil svi su Jugosloveni. Nema veze da li su Srbijanci, Bosanci ili Hrvati, muslimani ili pravoslavni. Ovde u Brazilu ta razlika ne postoji. Svi smo zajedni i lepo se družimo i slažemo. Moja sestra je, na primer, udata za Dalmatinca“, saznajemo od Rodriga.

Druže se najčešće po kućama i žale što nemaju svoj klub, kao što imaju drugi.

„Postojao je ′Srpski klub′, ali to su zatvorili pre više godine. Nisu imali slogu, niti mogućnost da dalje nastave sa radom. Nemamo ni neko udruženje. U Sao Paulu postoji restoran ′Beograd′, gde se vikendom služi srpska hrana. Ali to nije mesto koje je ekskluzivno za nas Jugoslovene. Slučajno se tamo nađemo i to je to. Ovako se družimo kad jedni druge pozovemo na slavlje“, naglašava Rodrigo.

Među njima je više mladih nego starih. To su predstavnici dve, tri nove generacije koje su rođene u Brazilu. Praktično niko od njih ne govori srpski.

„Srpski govore naši stariji koji su došli iz Srbije. Oni nisu izgubili jezik i običaje. Nova generacija jeste. Naravno, vole da slušaju našu muziku, makar ne razumeli ništa, a ne razumeju ništa. Kad se skupe na jednom mestu nedeljom, kad neko pravi roštilj i kad se zapeva neka stara srpska pesma, uvek neko kaže: ′Ovo je super. To je moj deda nekad pevao...′ Ali nije u krvi, nije u tradiciji,  nažalost“, čujemo od sagovornika.

Iz razgovora sa Rodrigom saznajemo da su male šanse da te nove generacije uspostave neku vezu sa izgubljenom tradicijom, sa zemljom predaka.

„Mi, srpski Romi, od kad smo došli ovde svi smo se skupili na jednom mestu. I danas je tako. Kod nas ne postoji to da se rastavimo, da odemo kud koji u različite delove grada. Često se viđamo i družimo. To je običaj. Inače, u Brazilu ima Roma iz Rusije, Italije, Portugala, Španije. Ima ih čak i iz Arabije, ali to su drugi Romi. Mi se s njima ne družimo toliko. Pozdravimo se, naravno, pitamo kako si, šta se radi, ali nismo u zajednici. Oni su oni, mi smo mi. Mi se družimo sa našim jugoslovenskim Romima“, kaže Rodrigo, čije se prezime u Brazilu izgovara Žovanovik.

Naš sagovornik voli da dođe u Srbiju. Često je dolazio u poslednjih petnaestak godina, a odgovor na pitanje kako mu Srbija izgleda iz brazilske vizure smatra teškim i komplikovanim.

„Srbija je meni jedna jaka zemlja. Stara zemlja sa starim običajima. Primeti se da svi imaju običaje, poštovanje. Srbi znaju dobro šta znači poštovanje, ali u današnje vreme Srbija je i zemlja bez perspektive. To sam primetio. S jedne strane bogata zemlja, a s druge jako siromašna. Kulturno je jako bogata, ali nije znala da održi i vodi svoju ekonomiju. Postala je zemlja bez perspektive, i zato je mnogo ljudi otišlo iz Srbije. Ljudi su odlazili u druge zemlje tražeći bolje perspektive života. U Srbiji to nisu našli. Svojim ljudima, narodu, Srbija ne nudi ništa konkretno. Ne znam za prošlost, jer tada nisam živeo u Srbiji, ali danas je Srbija jedna siromašna zemlja“, smatra Rodrigo.

Namerava da ponovo dođe u Srbiju, da je još bolje upozna i predstavi u Brazilu. Žao mu je što je malo ljudi poput njega, kao i što država ne čini više da se predstavi u toj velikoj zemlji. Nada se da će bar Ministarstvo za dijasporu nešto da učini.

I opet ista priča. Kada slušate priče naših ljudi u Brazilu i Latinskoj Americi, koji su praktično u svemu prepušteni sami sebi, ne možete da se ne zapitate čemu uopšte tamo služe naše ambasade. A kada shvatite da srpska dijaspora u Brazilu, na primer, nije ni elementarno „mapirana“ i evidentirana, funkcija Ministarstva za dijasporu postaje još misterioznija. Druge zemlje nemaju Ministarstva za dijasporu, ali o toj dijaspori brinu i sa njom održavaju intenzivne veze. I pitanje koje se uvek i iznova ponavlja jeste da li je matici do dijaspore uopšte stalo. Ili je važan samo novac koji se u Srbiju sliva iz dijaspore? Ima li Srbija bilo kakvu dužnost i obavezu da se brine o svojim iseljenicima?

O korenima i Titu

„Često sam u situaciji da objašnjavam odakle su mi koreni. Kad kažem Serbija ili Jugoslavija, retko ko zna. Pitaju da li je to u Africi, Americi... Za Srbiju i Jugoslaviju se ne čuje u vestima. U stvari, jedino što se čuje jeste da će se neka zemlja tamo razdvojiti. To je žalosno. Ipak u Kampinasu kraj jedne prometne saobraćajnice stoji Titov spomenik. Kad prođem pored njega osećam ponos. Njemu svaka čast. On je naš junak. Junak naše Srbije i naše Jugoslavije. Bio i ostao. Nisam ja nikakav partizan. Moji su nekad bili četnici. Živeli su u Bosni i služili su četničku vojsku. Ali Tito je tu zemlju držao. I znali su za nas u svetu“, ističe Rodrigo.