Akter

Ona je Jelena Vlahović, primadona beogradske opere s epitetom najbolje srpske Karmen. Na noge je podigla publiku svojim prirodno tamnim i voluminoznim glasom, jedinstvenim dramskim mecosopranom zvučnih dubina i blistavih skoro sopranskih visina.

„U Narodno pozorište primljena sam kao alt, odnosno kontraalt, i tako počela, pa sam se kroz uloge i rad izgrađivala i osvojila celu jednu sekstu. Tadašnjem glasu dodala sam šest tonova, a to je jako retko, jer se obično dobije veoma malo. To nisam ni ja očekivala. Bilo bi normalno da u ovim godinama idem u dubine, a ne u visine, i da mi se glas proširuje, jer s promenom hormonskog statusa dolazi do tih izmena, a kod mene ide obrnuto. Možda i zbog toga što sam uspela da sačuvam nervni sistem i odbranim se od svih spletki, koje nažalost prate umetnost“, objašnjava Jelena Vlahović u intervjuu za „Akter“.

Jeste li se nekad pronašli u igranom filmu o životu Marije Kalas?

Mislim da svako od umetnika može da se pronađe u tom filmu. Međutim, više mi se svideo dokumentarni film o toj divnoj i prelepoj pevačici. U njemu je svojim dubokim glasom rekla jednu divnu stvar: „Karmen nikad nisam volela, ja tu ženu uopšte ne osećam. Ona je imala neku snagu koja nadilazi ženu, nešto muško u sebi, a to se meni nije sviđalo, jer sam se osećala kao žena.“ Marija Kalas je svom Onazisu bila toliko data i podata da je ta snaga njene ličnosti sa scene, koju smo videli i doživeli, odjednom postajala nešto drugo, mala devojčica koja zavisi od jednog čoveka. Rekla je da je takva kakva jeste, nežna, krhka, slaba u odnosu na muškarca kojeg voli i kome pripada.

Vas godinama prati epitet najbolje srpske Karmen, da li vam je to omiljena uloga i opera?

Presrećna sam ako tako govore, ali nekako kod mene trepti prvo Amneris u „Aidi“, pa Eboli u „Don Karlosu“... Karmen jeste jedna od prelepih uloga. U suštini nisam od onih osoba koje mogu da kažu koja im je omiljena, jer lično nemam takav odnos prema ulogama. Svaki naslov i uloga su mi veoma dragi i posebni. O „Karmen“ ću sada reći nešto što veoma retko pričam. Iz nje sam izašla 2001, iz stare naše režije koju je radio Bora Popović, jer se ništa novo nije dešavalo. Nije bilo izazova. Više su me zanimale uloge koje su veći vokalni izazov, kao što je Eboli, jer je vokalno zahtevnija nego Karmen. Međutim, ta Bizeova junakinja je uvek velika scenska provokacija. Poseban je psihološki pristup liku i ulozi. Posle 2001. zvali su me da ponovo radim „Karmen“, ali nisam pristala jer mi se režije nisu svidele, to scensko razmišljanje i promišljanje mi nije bilo blisko. Sebe nisam videla ni u modernijoj režiji. Moje viđenje Karmen bilo je drugačije, pa sam sebi dopustila luksuz da odbijem, jer sam u međuvremenu, posle toliko godina, otpevala mnogo veće i zahtevnije mecosopranske uloge. Pored svega toga, svi kostimi za „Karmen“ bili su u raspadu, truli, a nosilo ih je nas tri-četiri različitih gabarita. Na sceni je vladalo nepotrebno opterećenje, strah da će kostim pući, što loše utiče na koncentraciju. Zatražila sam da se sašiju novi kostimi, a oni nisu imali sluha za to.

Da li biste opet igrali tu vatrenu Ciganku?

Nju sam ostavila s nadom da ću je raditi u drugoj produkciji, i lično je nadograditi. Publika me poznaje po toj Karmen više nego po nekoj drugoj ulozi koja je bila daleko zahtevnija, složenija, i u kojoj sam mnogo više pokazala, recimo u „Don Karlosu“. Mnogi mi sad kažu da je „Trubadur“ moja životna uloga, a ja tako ne mislim, iako mi ona veoma leži. Smatram da sam u drugim mnogo više toga pokazala, na primer u operi „Kavalerija Rustikana“ kao Santuca ili u „Don Karlosu“ kao Eboli. Međutim, ipak mislim da Karmen nisam do kraja uradila, pa mi je ponekad žao zbog toga. Istina je da se očekuje da Karmen bude mlada, jer ona ima svega sedamnaest godina, ali nije moguće da je peva tako premlada pevačica, jer nema toliko scensko iskustvo koje taj lik traži. Da bi Karmen bila dobra na sceni potrebno je biti pevač i glumac s velikom scenskom harizmom.

Pomenuli ste harizmu, a uz primadonu prve asocijacije su pored lepote i držanje, gracioznost… Da li se neko sa svim tim rađa ili se nešto od toga može steći, naučiti?

Mnogo toga se može naučiti i postići radom, ali da bi umetnik postigao taj izvanredni odnos sa publikom, onaj obostrani fluid, potrebno je da se rodi sa onim što zovemo harizma ličnosti i harizma umetnika. Neko može glamurozno da izgleda i s jeftinom dekoracijom, jer to nosi u sebi, svojoj pojavi i ličnosti, u pokretu, komunikaciji. Harizmu je važno imati zbog kontakta sa publikom, a istina je da možete dubiti i na trepavicama i da mnogo ne postignete. Emociju treba dobaciti do onih koji od svetla scene ne vidite, a formula za to je, osim znanja, umešnost pomenute harizme, duboka i istinska iskrenost, koju publika svaki put nepogrešivo prepozna. Zbog toga se opera i voli.

Pevali ste širom sveta, gde je bilo najlepše?

Pošto volim različite stvari, svuda je bilo lepo na svoj način. Sibir je čudo, doživljaj za sebe, a kad sam gostovala poklopili su se pravoslavni i katolički Uskrs i 1. maj. Sećam se da sam se obukla i spakovala za hladno vreme, a kad sam sletela bilo je tako toplo da nisam mogla da se načudim. Inače, publika je bila odlična, ona koja poznaje operu. Sibir je iznedrio sjajne muzičare i pevače kojima su popunili ceo svet. Izrael je kao pupak sveta, okućnica triju ogromnih religija, a nordenske zemlje su na svoj način takođe prelepe, dok je čarobna Grčka luda za operom. Rumunija me je veoma prijatno iznenadila, Bukurešt je pre rata bio mali Pariz, a teatar im je čudo, kao i publika.

Koji su nastupi bili najglamurozniji?

U Rumuniji sam gostovala sa „Aidom“. Ceo događaj bio je medijski veoma propraćen, tako da sam bila na vestima pre patrijarha. Naši ljudi koji tamo dugo žive bili su srećni što je neko iz njihove domovine doživeo toliki uspeh. U Parizu sam takođe imala divne nastupe, ali i solistički koncert. Pevala sam muziku Ivana Jevtića, našeg poznatog kompozitora, koji je živeo u inostranstvu i u Francuskoj napravio divnu karijeru. Odande je odlazio svuda po kugli zemaljskoj. Napisao je nekoliko jako uzbudljivih kompozicija za mene. Jedna od njih je na reči Momčila Anastasijevića „Tuga u kamenu“. Taj fantasičan spoj muzike i teksta mi je posebno legao, jer obožavam poeziju.

Da li ste se pokajali što ste odbili neku ponudu?

Volim da pevam na otvorenom, a to mi se dogodilo u Kotoru i na Svetom Stefanu, gde sam pevala na kamenu. To je bilo sjajno, onako u visinama, ispod mene more, osvetljene stene, a dole orkestar. Nakon tog nastupa dobila sam jednu ponudu koju nisam najozbiljnije shvatila, pa je nisam realizovala, da pevam na groblju u Rovcima, baš tu gde su moji pradedovi sahranjeni. Na tom groblju nalaze se crkvica, osnovna škola i Dom kulture, a okolo puca pogled na raštrkana sela. To bi, sigurna sam, bio sjajan koncert. Volim da obilazim groblja, a kad to kažem ne mislim ništa morbidno. Groblja su spona između prošlosti i budućnosti, dokaz da smo živeli i da ćemo živeti. Sadašnjost je samo kratka veza između prošlosti i budućnosti.

Koliko ponosa je potrebno jednoj primadoni ukoliko po dolasku stranih producenata u Beograd specijalno zbog nje, da je čuju, predstava mistično nestane sa repertoara i organizuju se gostovanja, sastanci, kako bi se udaljila, i otvorilo mesto za drugu pevačicu? To je priča iz opere, da li se i vama nešto slično događalo?

Više puta. Takve stvari sam viđala u literaturi ili filmu, a kad su počele meni da se dešavaju prvo sam pomišljala da se kod mene ne razvije neka patologija. Međutim, kad je prošlo neko vreme dobila sam konkretne informacije iz prve ruke. Na primer, bila je jedna zanimljiva priča sa Norvežanima, koji su tražili mene, a stavljali su sve druge na repertoar osim Jelene Vlahović. Dešavalo se da mi kažu da posle koncerta nema koktela, ničega, odvezu me kući, a ljudi me uzalud čekaju. Sklanjaju ljude od mene po raznim ambasadama, po proslavama… Dešavalo mi se da mi, recimo, od ambasade uruče pozivnicu posle dva meseca. To je postao manir, ali sam sve to prihvatila kao stvari koje moraju da se dešavaju, a osim toga, nikad nisam htela da budem „žena koktela“, iako je ta priča daleko unosnija. Međutim, takva sam osoba da mi nije potrebno da me baš svi prepoznaju kad se pojavim na pijaci. Tamo voli da budem Jelena iz komšiluka, a suština mog bića su porodica, prijatelji i duša koju dajem na sceni i koju publika nepogrešivo prepoznaje i nesebično mi uzvraća ljubavlju.

Pakao zbog aplauza više
Kako se gubi glas?
Bol uništava nervni sistem, glas se retko gubi zbog patološke bolesti. Kada bude poremećen nervni sistem mi kažemo da se glasnice i grlo stežu na nervnoj bazi, od raznoraznih strahova, od želje da stalno budeš bolji, više voljen, dobiješ aplauz i da te svi prepoznaju. Ako na taj način čovek radi onda je to pakao i strahota za ceo život.

Sujete operske scene
Ljubomoru i sujetu nekako kao osobine vezuju za mnoge operske pevačice, često i do sudnjeg dana?
O tome i ne razmišljam. Naš poziv jeste umetnički, obeležene smo darom i talentom, kako ko i koliko, ali na kraju krajeva to je samo naš posao. Sve smo u istoj muci i problemima. Svako od nas ima svoj izraz i publiku, što nas je više, lepše je svima. Bude peckanja i zajedljivosti, ali na to ne obraćam pažnju.