Domovi za stare: istorija, značaj i misija

Domovi za stare su poznati još od vremena stare Grčke gde su se zvale ksedonohije – utočišta za sirotinju i gerontohomije – prihvatilišta za stare. Nastajale su u isto vreme kad i prve bolnice.

U srednjem veku razvijaju se širom Evrope i najčešće se zovu hospitumi– ustanove koje su nešto između hotela za namernike, skloništa ili ubožišta za nemoćne stare osobe bez porodice. Ubožišta su se nalazila uglavnom u sastavu manastira ili ispred gradskih kapija. Objekti hospituma su bili različitog standarda i veličine.

U Hrvatskoj su se zvale hospitale i prve su nastale u Dubrovniku još 1347. godine. Prva bolnica se zvala „hospitale magnum„, kasnije je preimenovana u „Domus Christi„. Bila je kao i drugi hospitali onog doba, više sklonište za starce nego li bolnica, uz nju je postojala i apoteka, koja  radi i dan danas od 1420.

U Srbiji su u XIII i XIV veku takva utočišta i prihvatilišta osnivana pri našim manastirima (Studenica, Mileševa, Dečani, Ravanica). Prevashodno su bila namenjena ostarelim monasima. Za vreme turske vladavine nisu bili u funkciji.

Od početka XVII veka, hospitumi se u Evropi razvijaju u dva pravca:

• na jednoj strani su bolnice,
• a na drugoj azili u kojima se veoma dugo ništa ne menja, osim što njihov broj naglo raste krajem XIX i početkom XX veka.

Prihvatilišta su postajala neophodna zbog sve većeg broja isluženih, ostarelih radnika bez ikakvih prihoda koje je nekako trebalo zbrinuti sa ulica. U Srbiji pred Drugi svetski rat postojalo je nekoliko ovakvih skloništa-domova, nekoliko većih u Beogradu imalo je oko 600 postelja.

Ustanove za stare u Jugoslaviji – domovi penzionera

U posleratnim promenama, u duhu socijalističkog društva koje se razvijalo osnivali su se i zakonom bili zaštićeni prvi domovi za stare kao vrsta stalnog smeštaja. Neki domovi penzionera su na području Jugoslavije imali funkciju rešavanja problema stambenog pitanja ljudi koji su otišli u penziju bez dobijenog stana od preduzeća za koje rade.

Oni su bili primani u garsonjerski deo ustanova – domova za stare.

Dom penzionera na Karaburmi je bila prva posleratna ustanova u Beogradu i u Republici Srbiji koja je namenski građena za penzionere i druga stara lica. Počeo je sa radom 1963. i imao kapacitet od 120 mesta u samom Domu i 32 mesta u garsonjerama u dvorištu Doma. Dom je bio na pogodnom mestu, ne mnogo udaljen od centra grada, sa prostranim dvorištem sa puno cveća i stabala oraha.

Normativi i standard za rad Domova za stare datiraju još od 1977. kad je održan i Prvi gerontološki Kongres Jugoslavije. Ti standardi se i dan danas odnose na sve mreže specijalnih stanova i domova za penzionere i druga stara lica, na klubove za dnevni boravak i okupaciono angažovanje starih osoba, na servise za usluge u domaćinstvu ostarelih lica.

Usluga zbrinjavanja starih lica u domovima u Srbiji danas postoji u oko 90 opština.

Prema Zakonu o socijalnoj zaštiti iz 2011. državni Domovi za penzionere/gerontološki centri više ne služe samo za smeštaj starijih ica, već su to ustanove namenjene smeštaju odraslih osoba od 24 do 64 godine starosti i starijih lica sa 65 i više godina.

Danas u Srbiji funkconiše više od 40 državnih javnih ustanova za smeštaj odraslih i starijih osoba smeštajnim kapacitetima oko 10 hiljada mesta i oko 130 privatnih domova sa kapcitetom od oko 3000 mesta.

 

Značaj i misija Domova za stara lica

 

Dom za stare je ustanova kojoj je osnovni cilj i zadatak pomoć starijim licima u sklopu stalnog smeštaja, obezbeđivanje njihove kompletne brige (stanovanje, ishrana, održavanje lične higijene, briga o zdravlju, nega, radne aktivnosti i korišćenje slobodnog vremena), a može pružati i usluge poludnevnog i celodnevnog boravka, ali i pomoći i nege u kući. Domovi su nezamenjive ustanove za zbrinjavanje starih osoba koje više nisu u mogućnosti brinuti o najosnovnijim životnim potrebama, a nemaju nikakvu pomoć svojih srodnika.

To su mesta koja osobi sa znatno smanjenim fizičkim i ostalim mogućnostima osiguravaju život dostojan čoveka.

Potražnja za domovima je uvek aktuelna uprkos činjenici da ja glavni prigovor domskom smeštaju što se stara osoba izdvaja iz njene fizičke i socijalne sredine te se tako izlaže pojačanom stresu. Promena boravišta uzrokuje neugodnosti u bilo kojoj životnoj dobi, ali je posebno teška u starosti. Za stariju osobu promena mesta boravišta često je praćena socijalnom izolacijom, problemima u prilagođavanju i osećajem da se nekomu nameće ili da joj se neko nameće.

Baš kao i bilo koja druga velika promena, i odlazak u starački dom podrazumeva puno razmišljanja i planiranja unapred, kako bi se izvagale prednosti i mane. Iako sama pomisao odlaska u dom za stare većinu ljudi stavlja pred veliki emocionalni stres, promena se može pokazati kao i te kako koristan izbor u pogledu sigurnosti, nezavisnosti i kvaliteta života. Ova opcija je privlačana, posebno za one koji se boje da postanu teret deci, a to se zapravo odnosi na svakog od nas. Iako je najteži deo ostavljanje kuće u kojoj se živi celog života, jedna od dobrih stvari kod domova za stare je da većina takvih objekata omogućava unošenje svog nameštaja ili drugih stvari, tako da se možete odmah osećati kao kod kuće.

Kvalitet života je najvažnija stvar

Pre svake važne faze u životu, čovek mora doneti velike i važne odluke: pre nego što odemo na fakultet, pre nego odaberemo kojim poslom ćemo se baviti u životu, da li je pravo vreme da se udamo, dobijemo decu. Godine prolete, a da se ništa nije promenilo u vezi donošenja odluka – sve do odlaska u penziju svakog dana moramo biti spremni za donošenje odluka.

Kvalitet života je u isto vreme objektivna i subjektivna stvar. Kad pričamo o kvalitetu života u stvari govorimo i mislimo na: blagostanje zajednice i individue, na zdravlje, produktivnost, intimnost i sigurnost ličnosti.

U nastojanju izrade koncepta za ispitivanje kvaliteta života nastala je jedna definicija po kojoj bi kvalitet života bio

“kompleksan, sintetički doživljaj  zadovoljstva/nezadovoljstva životom, koji nastaje svojevrsnom trajnom evaluacijom i reevaluacijom življenja i iskustva pojedinaca u različitim područjima, kao što su: posao, socijalna aktivnost, međuljudski odnosi, emocionalne veze”.

Taj složeni doživljaj zasniva se na ličnom iskustvu, aspiracijama, željama i vrednostima pojedinca, a određen je psihofizičkim sklopom njegovih karakteristika i objektivnim uslovima u kojima živi. Svetska zdravstvena organizacija je 1993. godine definisala kvalitet života kao

„individualnu percepciju vlastite životne stvarnosti u svetlu kulturnih i vrednosnih sistema u kojima neko živi, a s obzirom na očekivanja, vlastite ciljeve i standarde“.

Prednost života u domu za stare

Najvažniji razlog da starije lice odabere život u staračkom domu je stepen nezavisanosti.

• Na primer, ako je osoba pokretna i fizički sposobna, može  da vozi svoj auto bilo gde, može da otputuje ili ode do grada, do rođaka. Ovaj aspekt je posebno važan za individualiste, osobe slobodnog duha koji čak i trećem dobu imaju energije i snage da budu aktivni.
• Još jedna stvar je bitna: u ovom brzom vremenu kad mladi ljudi više nemaju vremena da se druže sa svojim starijim članovima porodice, u domu za stare uvek nađete prijatelja za razgovor i kafu. Penzionerski smeštaj u domu pruža određenu stopu privatnosti, jer često u domu postoje i zasebne sobe / apartmani, a u isto vreme postoje zajedničke prostore za društvene aktivnosti.
• Kako odabrati najbolji starački dom? Prvo, treba sakupiti različite ponude o domovima za stara lica u mestu prebivanja; treba razmisliti o financijskim, socijalnim ili drugim uslovima pod kojima se koriste njihove usluge. Nakon ovog postupka treba otići u jednu kratku posetu, pogledati da li takav dom odgovara pa tek onda sa ukućanima i srodnicima razgovarati o odlasku u dom. Danas postoje veoma sofisticirani prvatni domovi za stare, na primer Starački Dom za stare u Zemunu Dolcevitakej.com.

Radne terapije

U svim oblicima i sadržajima života i rada u ovim ustanovama treba obezbediti aktivno učešće i samih korisnika (kulturno -zabavni život, rekreativno sportske aktivnosti, radno angažovanje, društveni život). U Domu za smeštaj starih lica zavisno od psihičkog i fizičkog stanja korisnika, njihovog interesovanja za aktivnim životom, motivacionih i intelektualnih potencijala, ali i jačanja poverenja u sebe i očuvanja njihove ličnosti, organizuju se raznovrsne aktivnosti i sadržaji.

Radna terapija se planira nedeljno, mesečno i godišnje i organizuju se sledeće aktivnosti:

–  radno terapeutske gde se kroz razne vidove vežbi radi na osposobljavanju i pokretljivosti ekstremiteta, koordinaciji pokreta, a za to su odlične aktivnosti izrade lutkica, štrikanje, sečenje papira, rad sa glinom, plastelinom itd.

–  radno-okupacione aktivnosti se organizuju kako bi se usporio proces starenja: održavanje cveća u domu, serviranje jela, izrada tapiserija, aktivnosti u kuhinji doma, slikanje, vajanje…

Sve ove aktivnosti mogu da se podstiču i materijalnom stimulacijom, kada se izrađeni predmeti prodaju na aukcijama ili na izložbama.

–  edukativne aktivnosti za odrasle, andragogija. Zavisno od interesovanja korisnika, organizuju se predavanja i razgovori kako bi se razmenila iskustva i saznalo nešto više na određene teme, recimo upoznavanje najsavremenijih načina lečenja određenih vrsta oboljenja, učenje slikanja, popravke kućnih aparata, učenje stranih jezika…

–  kulturno – zabavne aktivnosti se odnose na književne večeri, organizovanje izložbi slika penzionera i starih lica koji su bili kreativni i stvarali umetnička dela u domu, nastupi horova, proslave rođendana, igranki, takmičenje u litararnom stvaralaštvu i slično. Ukoliko postoji mogućnost posete pozorištu, likovnim izložbama u gradu ili obeležavanje verskih i državnh praznika svakako treba uključiti u ove aktivnosti.

–  rekreativne aktivnosti. U ovu grupu spadaju organizacija različitih izleta, poseta drugim ustanovama, banjama, manastirima, sportsko rekretativni sadržaji: šah, pikado, bridž.

Svaka od ovih vidova zabave i rekreacije treba da je praćena dobrim planiranjem, pripremama materijala, mesta za izvođenje. Treba voditi detaljnu evidenciju u vidu dnevnika rada o korisnicima svakog kursa ili radionice, o svakoj promeni interesovanja i promeni u funkcionalnim sposobnostima.