Video nadzor sve prisutniji

Iako se u Srbiji zakonom nigde ne propisuje jasno do koje granice sme poslodavac da zadire u privatnost zaposlenih i koje to prostorije treba da budu pod video nadzorom, treba imati na umu da je danas video nadzor sve prisutniji. Bez obzira šte se brojne institucije trude da što više zaštite radnika i zalažu se za zaštitu podataka o ličnosti, savremena tehnologija i njen stalni razvoj učinili su svoje. Danas je sve više onih poslodavaca kojima je video nadzor najvažniji u firmi, te zbog toga često umeju da pređu granicu do koje interes poslodavca sme da ide.

Da bi se obradili podaci danas se sve češće koriste digitalne kamere koje preko internet obrađuju podatke i kontrolišu sliku. Time nije potrebno da poslodavac bude u svom preduzeću, već on pristup podacima ima i sa neke udaljene lokacije, a ponašanje svojih zaposlenih može da prati preko mobilnog telefona, tablet ili računara.

Nažalost, sve je više poslodavaca koji ugrađuju u svoje firme video nadzor, a takođe rast i broj zaposlenih koji žele da zaštite svoju privatnost od ovakve obrade podataka. Jedina zakonitak obrada podataka o ličnosti jeste ona na koju je radnik pristao ili se propisano zakonom kada može da se pristupi podacima drugog lica.

Zbog toga bi  trebalo razgraničiti kada na poslu može da se podrazumeva privatnost zaposlenog i do koje mere oni mogu da se prate, jer jedno je kada ste pod video nadzorom, a drugo je kada vaš poslodavac ima uvid u druge vaše lične podatke.

Video nazor – nužnost ili prohtev poslodavca

Izgleda da je danas video nadzor postao neizostavan i kada su privatni, ali i kada su poslovni objekti u pitanju. U poslovnim objektima trebalo bi jasno označiti zbog čega se koristi video nadzor u kancelarijama.

Naime, postoje određene prostorije u kojima zaposleni rade i koje bi trebalo stalno da budu pod prismotrom ukoliko se u okviru takve prostorije čuva izuzetno vredna imovina kompanije. To bi, recimo, moglo da bude slučaj sa kompanijama koje imaju glavnu i central prostoriju u kojoj se čuva server, pri čemu pristup takvoj prostoriji ne bi smeo da ima svako. Naravno da je u tim slučajevima video nadzor nužan, ali i neizbežan.

Međutim, neki poslodavci umeju sebi više da daju za pravo nego što bi trebalo. Nažalost, zakoni naše zemlje nigde jasno ne definišu dokle bi trebalo da ide poslodavac kada je privatnost zaposlenih u pitanju, ali često se odredbe koje propisuje Zakon o zaštiti podataka o ličnosti ne poštuje. Prećutna granica mora da postoji, jer zadiranje u privatnost radnika je kažnjivo zakonom i toga bi radnici trebalo da budu svesni.

Iako se zna da su poslovne prostorije imovina jedne kompanije, ipak postoje određena mesta koja nikako ne bi smela da budu pod video nadzorom. To je slučaj sa kantinom ili kafeterijom koja je u okviru firme, prostorijom za odmaranje, toaletom, ali i prostorijom za presvačenje. Upitan je video nadzor i u kancelarijama koje nemaju neku izuzetnu vrednost, ali na jednoj strani je poslodavac i njegov položaj, a na drugoj radnik i njegova prava. Stoga, neravnopravan položaj često jednima omogućava više sloboda nego šo bi trebalo.