Sve što treba da znate o porezu na dodatu vrednost koji obračunava (skoro) ceo svet

Piše: Jovana Babić

Među preduslovima za ulazak u Evropsku uniju koji su nam najteže pali nalazi se i porez na dodatu vrednost, čuveni finansijski bauk od akronima – PDV, kom je mesto u poreskom sistemu Srbije praktično ustupio porez na promet, dokazano neefikasni poreski instrument, barem kada je reč o naciji čijem mentalitetu revnosno izmirivanje obaveza nije preterano svojstveno.

Na ovoj fiskalnoj ideji ljudska civilizacija može da zahvali francuskom ekonomisti Morisu Loreu, koji je 1954. bio na čelu francuske poreske službe kada je ova uvela porez na dodatu vrednost.

Prvobitna zamisao bila je da on optereti samo velike kompanije, ali je njegovo dejstvo vrlo brzo prošireno na kompletnu oblast poslovanja. Isplativost njihovog poteza ogleda se u tome što je danas PDV najznačajniji izvor javnog finansiranja u Francuskoj, koji joj donosi oko 45 odsto prihoda. U nekim zemljama PDV se sreće pod drugim imenima (value added tax), pa je tako u Kanadi ili na Novom Zelandu poznat kao porez na dobra i usluge, a u Japanu kao porez na konzumiranje. (I pored svih njegovih prednosti, za razliku od oko 160 zemalja sveta koje su ga takođe uvele u svoje poreske sisteme, sa izuzetkom države Mičigen, SAD ga ne ubrajaju u načine na koje oporezuju svoje stanovništvo, ali samo zato što oni imaju druge metode.)

Najrasprostranjeniji sistem oporezivanja

Kao najrasprostranjeniji sistem oporezivanja prometa dobara i usluga na svetu, PDV je morao biti uveden i kod nas 2004. godine, kao porez na potrošnju, koji se plaća u svim fazama proizvodno-prodajnog procesa. To znači da za svaki proizvod koji prodaju (ili uslugu koju pružaju) ovaj porez plaćaju njen(i) proizvođač(i) i trgovac(ci) ili pružalac usluge, u vidu određenog procenta vrednosti koji su tom proizvodu ili usluzi oni dodali. Ovakvim mehanizmom se zapravo obezbeđuje zdrava privreda koja ne počiva na sivoj ekonomiji u kojoj se poreske utaje smatraju poslovnom politikom, a budžetski deficit redovnim stanjem, budući da dodatno opterećivanje urednih poreskih obveznika nije opcija, pa je jedina preostala solucija naplaćivanje poreza na više različitih adresa, što je suština PDV-a.

Zato što se obračunava u svakoj fazi prometa (dobara i usluga koji su uopšte podložni oporezivanju) PDV predstavlja svefazni porez, ali ovoj kvalifikaciji treba dodati i odrednicu „neto“ budući da se ne obračunava u odnosu na ukupnu prodajnu vrednost proizvoda i usluga koju oni imaju u svakoj konkretnoj fazi, već samo u odnosu na vrednost onoga što je njima u toj fazi dodato.

Razlika između PDV-a i poreza na promet

Iako je PDV takođe i indirektan porez jer pravi teret oporezivanja ne snosi onaj ko se vodi kao poreski obveznik, već oni koji se smatraju krajnjim potrošačima (utoliko pre što je na ime poreza u slučaju proizvoda koji ranije nisu bili oporezivani došlo do uvećanja cena, te je ovo i najveća zamerka porezu na dodatu vrednost) postoji važna razlika između PDV-a i pomenutog poreza na promet.

Pri istoj poreskoj stopi, oba poreza donose isti poreski prihod državi, ali je pre uvođenja PDV-a odluka o tome da li će platiti porez na ostvarenu prodaju zavisila od dobre volje prodavca.

Drugim rečima, nakon što proda hleb za koji je kupio brašno kod mlinara (a ovaj pšenicu od seljaka) pekar će profit od *dodate vrednosti* (koju ima u vidu kad formira i cenu svojih kroasana sa vanilom ili buhtli sa džemom) staviti sebi u džep i pred državom se praviti da nije ni umesio i ispekao hleb od tog brašna, a kamoli ga prodao, dok se PDV sistemom njegov prostor za utaju bitno smanjuje. Naime, time što država naplaćuje porez od svih učesnika u proizvodnom lancu (kojima kasnije vraća porez na troškove koje su imali dok nisu napravili i prodali finalni proizvod) ona kontroliše sve njegove karike i ima uvid u njihove transakcije.

Jer, kada pekar kupi brašno od mlinara, po određenoj ceni, ukoliko kasnije ne želi da plati porez pošto proda hleb, on neće moći u poreskoj prijavi ni da traži povraćaj poreza koji je platio na mlinarevu dodatu vrednost, pa će samim tim biti na gubitku. S druge, i još opasnije pravne i finansijske strane, kada mlinar bude plaćao svoj porez i želeo da ostvari poreski odbitak na ime pšenice kupljene od seljaka, on će poreskoj upravi podneti račun koji pokazuje da je pekaru prodao brašno, pa će nesavesni pekar hteo – ne hteo biti u evidenciji finansijske policije koja će ga pitati šta je tačno radio sa onolikim brašnom kupljenim od mlinara, a što će ga sledeći put, sva je prilika, učiniti poštenijim.

To što je kristalno jasno u čemu se ogleda svrha uvođenja poreza na dodatu vrednost i dalje ne menja činjenicu da su ceh ovog apgrejdovanja državnog mehanizma za prikupljanje (što većih) javnih prihoda platili potrošači, posebno u periodu uhodavanja novog sistema kada su proizvođači i prodavci tj. pružaoci usluga podigli svoje cene, imajući u vidu da su se svima njima troškovi uvećavali za iznos PDV-a (za koji su povećali i cene). Ovde dolazimo do razloga iz kog se porez na dodatu vrednost smatra i regresivnim, odnosno porezom čiji teret teže pada poreskim obveznicima sa nižim prihodima, imajući u vidu da oni troše skoro ceo svoj dohodak, a ništa (ili vrlo malo toga) štede.

Ovaj efekat uvođenja PDV-a ublažen je određivanjem niže poreske stope (od 10 odsto) za osnovne životne namirnice (pekarske i mlečne proizvode, brašno, šećer, suncokretovo, kukuruzno, sojino, maslinovo, kao i ulje uljane repice, jestive masnoće životinjskog i biljnog porekla,  med, voće, povrće, meso, riba, jaja, žitarice) lekove, medicinska sredstva, đubriva, udžbenike i nastavna sredstva, dnevne novine, ogrevno drvo, smeštaj u turističkim objektima, ulaznice za kulturno-zabavne i sportske manifestacije, toplotnu energiju, prirodni gas, usluge koje prethode isporuci vode za piće vodovodnom mrežom, upravljanje komunalnim otpadom, održavanje čistoće na površinama javne namene, prevoz putnika i njihovog pratećeg prtljaga, upravljanje grobljima i pogrebne usluge… (dok opšta stopa PDV-a iznosi 20 odsto), pri čemu Zakon predviđa i poreska oslobođenja za promet dobara i usluga s pravom na odbitak prethodnog poreza (koja imaju, primera radi, inostrani turisti koji su u Srbiji kupili određena dobra i odnose ih sa sobom u svom prtljagu kao uspomenu na Srbiju) i bez njega (što, recimo, važi za usluge koje pružaju lekari ili stomatolozi).

Pogledajte u video formatu ovaj odličan video klip Milana Trbojevića, Šta je PDV i ko mora da plaća ovaj porez:

Porez na dodatu vrednost, osim na oporezivi prometa dobara i usluga plaća se i na njihov uvoz, po poreskim stopama u odnosu na to kojoj grupi ti proizvodi i usluge pripadaju, ali i ovde postoje određena poreska oslobođenja, pa se tako PDV ne plaća na uvoz dobara na osnovu ugovora o donaciji ili proizvoda koji predstavljaju humanitarnu pomoć, a isto važi i za dobra koja su prethodno izvezena, pa vraćena u Srbiju zato što ne ispunjavaju uslove propisane ugovorom (što je toliko često u našoj zemlji da bi ovaj član, da ga nema, trebalo dodati u Zakon o porezu na dodatu vrednost).

Kada je reč o izvozu, PDV se ne plaća na dobra i usluge koji se izvoze, budući da je porez na dodatu vrednost zamišljen kao porez na konzumiranje, a ono što izvezemo konzumiraju neki drugi poreski obveznici, van naše zemlje. Upravo zbog toga, od uvođenja poreza na dodatu vrednost kod nas, izvoz je predstavljao oblast u kojoj se dešavalo najviše poreskih malverzacija u koje su bile uključene fantomske firme, lažna papirologija i oprani novac, zbog čega su poreska oslobođenja koja su se odnosila na usluge povezane sa izvozom, izmenama Zakona, koje su od nedavno u primeni, značajno izmenjene.