Prvi znaci disleksije kod dece – kako ih prepoznati?

Disleksija je jedan od najčešćih razvojnih poremećaja učenja, koji se najčešće ispoljava kroz teškoće u čitanju, pisanju i pravopisu. 

Što se ranije prepozna, veće su šanse da se kroz odgovarajuću podršku dete uspešno prilagodi školskim zahtevima. 

U ovom tekstu saznaćete kako da prepoznate prve znake disleksije i šta možete da preduzmete kao roditelj ili nastavnik.

Rani pokazatelji koji ukazuju na moguće teškoće sa čitanjem

Disleksija se retko otkrije u predškolskom uzrastu jer se tada ne očekuje aktivno čitanje, ali određeni znaci mogu ukazivati na razvojne razlike koje vredi posmatrati. 

Među njima su poteškoće u razlikovanju sličnih zvukova, slabije pamćenje pesmica, teškoće u rimovanju, kao i problemi sa pravilnim redosledom slogova u rečima. Kod nešto starije dece, disleksija se najčešće primećuje kada u školskom okruženju počnu sa učenjem čitanja i pisanja.

Kako kaže Goran logoped sa višegodišnjim iskustvom, roditelji često dođu s pitanjem „zašto moje dete zna slova, ali ne zna da ih poveže u reč?”. On naglašava da je osnovni problem kod disleksije u obradi fonoloških informacija – dakle, u vezi između glasova i simbola. Dete može znati pojedinačna slova, ali ima problem da ih obradi u celinu.

Jedan od ključnih izvora informacija za roditelje su stručni vodiči i portali koji nude proverene savete i smernice. Na ovim mestima možete pronaći konkretne primere i upitnike koji pomažu u ranom uočavanju simptoma. 

Prepoznavanje u ranom uzrastu ne znači da se dete „etiketira“, već da se pruža pravovremena podrška i prilika za lakši razvoj bez frustracija koje disleksija može izazvati ako ostane neprepoznata.

Disleksija nije lenjost – razumevanje ponašanja deteta

Jedna od najčešćih grešaka jeste pogrešno tumačenje simptoma disleksije kao nedostatka truda ili pažnje. Roditelji i nastavnici često primete da dete „izbegava” čitanje ili domaće zadatke, ali ne shvataju da iza toga stoji osećaj neuspeha i frustracije. 

Dete koje se suočava s disleksijom često ulaže više truda od vršnjaka, ali ne dobija očekivane rezultate, što dovodi do osećaja sramote, odustajanja i smanjenog samopouzdanja.

Važno je da obratite pažnju na ponašanje deteta tokom učenja: da li se brzo umara, preskače reči dok čita, zamenjuje slična slova (npr. b i d), piše sporo ili s gramatičkim greškama? 

Da li se ljuti ili postaje uznemireno kada treba da čita naglas? Ovi pokazatelji mogu biti znak da nije u pitanju nemarnost, već teškoća koju dete ne zna da objasni.

Pravovremena podrška roditelja i stručnjaka u takvim situacijama podrazumeva ne samo stručnu pomoć, već i emocionalno razumevanje. 

Roditelji treba da pruže stabilno okruženje, bez osuđivanja, dok nastavnici mogu primeniti individualizovan pristup u radu – kraće tekstove, dodatno vreme za čitanje i zadatke prilagođene potrebama deteta. Empatija i strpljenje su ključni alati u razvoju deteta sa disleksijom.

Uloga roditelja u prevazilaženju izazova disleksije

Roditelji su prvi i najvažniji saveznik detetu koje se suočava sa disleksijom. Njihova podrška, razumevanje i spremnost da aktivno učestvuju u procesu učenja čine ključnu razliku. 

Kada dete shvati da nije “loše” ili “lenjo”, već da postoji konkretan razlog zašto mu čitanje ide teže – počinje da vraća poverenje u sebe. Zato je važno da roditelji ne porede svoje dete sa drugima, već da prepoznaju njegove jedinstvene snage.

Pored saradnje sa stručnjacima, roditelji mogu mnogo učiniti kod kuće. Čitanje zajedno, korišćenje slikovnica, igranje edukativnih igara i razvijanje svakodnevnih govorno-jezičkih veština doprinosi napretku. Takođe, stvaranje rutine, pohvala za trud (ne samo za rezultat), kao i izbegavanje kritike su od suštinskog značaja.

Roditelji koji su informisani bolje razumeju kako da pomognu – bilo kroz savete koje pružaju logopedi, ili uz pomoć vodiča i članaka. Važno je da ne osećaju krivicu, već da se fokusiraju na konstruktivne korake. 

Kroz ljubav, doslednost i uključenost, porodica postaje temelj emocionalne sigurnosti iz koje dete crpi snagu da se nosi sa izazovima koje disleksija nosi – i da ih postepeno prevazilazi.

Kada potražiti pomoć i kome se obratiti?

Ako primetite jasne teškoće koje se ponavljaju i ne prolaze kroz uobičajeni obrazovni proces, vreme je da se obratite stručnjaku. To ne mora biti odmah dijagnoza – često je dovoljno da dobijete stručno mišljenje, savet i smernice kako dalje postupati. 

Logoped, defektolog ili psiholog mogu uraditi procenu sposobnosti deteta i identifikovati da li postoje specifični obrasci ponašanja i učenja koji ukazuju na disleksiju.

Na osnovu procene kreira se individualizovani plan rada koji može uključivati vežbe fonološke svesti, vizuelne diskriminacije, radnu memoriju, ali i rad na samopouzdanju i savetima za učenje. Škola takođe ima ulogu – pedagoga i psihologa koji mogu podržati roditelje i koordinisati proces podrške.

Takođe, savetuje se aktivno informisanje roditelja kroz stručne seminare, literaturu i portale koji se bave razvojem dece. Dobar primer je i saradnja sa školama koje imaju integrativne programe i koje mogu ponuditi fleksibilnije pristupe učenja za decu sa specifičnim smetnjama.

Na kraju, najvažnija poruka za roditelje jeste: ne čekajte. Disleksija ne prolazi sama od sebe. Ranom intervencijom ne samo da se olakšava učenje, već se gradi samopouzdanje, motivacija i odnos prema znanju koji će dete nositi kroz ceo život.

Disleksija nije prepreka za uspeh, ali zahteva da je prepoznate na vreme i da detetu pružite podršku koju zaslužuje. 

Strpljenje, razumevanje i stručna pomoć prave ogromnu razliku – i za dete, i za njegovu budućnost.